Uzmeš krst svoj i kreneš za Hristom

U svojoj novoj knjizi „Nešto za usput – offline besede” otac Nenad Ilić nudi priručnik za prolazak kroz crkvenu godinu. Ilić piše o značaju praznika i, između ostalog, progovara o tome šta značiti „nositi svoj krst”.

– Uzmeš krst svoj i kreneš za Hristom. Hoću ja, ali koji je moj krst? Vidim ljude koji prihvate prevelik krst, a opet vidim i one koji i kad pristanu na krst – nose neki sasvim neznatan. Neću da budem ni mazohista ni zabušant. Hoću svoj krst, ali kako da ga prepoznam? Pa lepo. Kreni ti za Hristom. Zgrabi prvi krst koji si prepoznao. U hodu ćeš videti sve što treba. A to je da dok nosiš krst i dalje hodaš za Hristom. Ako požuriš napred zbog prevelikog krsta, ne hodaš za Njim, ako mnogo zaostaješ zbog preteškog krsta – možda ideš za Njim, možda ne ideš. Dok vidiš Hrista i pratiš ga – nosiš krst koji je taman za tebe – navodi Nenad Ilić, u knjizi koju je objavila „Katena mundi”.

Knjiga se bavi, kako dodaje, putovanjem kroz vreme na način našeg ubrzanog doba, ali istovremeno sa željom da probudi svest o tome da nije ubrzanje već usporenje koje nalazimo u crkvenim praznicima način da se ovde i sada večnost dodirne. Čitalac u knjizi saznaje o Vaskrsu, Cvetima, Sretenju Gospodnjem, Tominoj nedelji...

– Slavimo svetitelje, molimo im se i nailazimo na razna iskušenja. Najčešća su da ih pretvaramo u bajkovite likove, ili ih doživljavamo kao realne u Bogu žive ličnosti. Ali ih upoznajemo samo površno, skloni smo da od njih tražimo pomoć sami se ne angažujući u rešavanju problema zbog kojih ih prizivamo. Svetitelji mogu da odgovore na naš iskreni poziv i ako ih samo pozovemo po imenu, ali osnovno što obično radimo kad s nekim ulazimo u ličnu komunikaciju je da se potrudimo da ga koliko-toliko upoznamo. Hvala Bogu, svetiteljskih žitija ima dovoljno i na internetu. Treba samo da se potrudimo da u njima pored raznih ukrasa kojima se žitija odlikuju dođemo do ljudskog i božanskog lika svetitelja– poručuje Ilić.

Pominje, recimo, da je Sveta Petka godinama živela u podvigu u Jordanskoj pustinji. „Danas je zazorno i muškarcu da prespava sam na brdu iznad sela, a kamoli ženi. Kako je mogla sama u pustinji da provede tolike godine? Teško ćemo to razumeti, ali ono što možemo da naslutimo to je njena ogromna vera koja odgoni strah, vera uz koju ostaje samo ljubav”, piše Nenad Ilić.

– Svaka iole zrela osoba zna da je glupo moliti se Bogu za gluposti tipa „daj da dobijem na lutriji”, ali retko razmišljamo o tome za šta stvarno i kako se ima smisla moliti Bogu. Pa čak i kad su u pitanju i najozbiljnije stvari. Bolest, smrtna opasnost. Ne znamo šta je za nas najbolje, ali čitajući Jevanđelje, slutimo da ima smisla moliti se za isceljenje. Isceliti se znači ponovo postati ceo, deo celine. To traži i naše otvaranje, veru, poverenje u Boga da će nas usvojiti na način koji je za nas najbolji. A mi retko mislimo o tome. Očekujemo čuda po receptu koji smo sami smislili. Kad nešto želimo, nedovoljno razmišljamo od kakvog je značaja to za celinu, za celost nas i onih oko nas. A tu negde se krije pravi susret nas i Boga, navedeno je u knjizi „Nešto za usput”.