Populizam i demokratija

Populizam kao pojam lako se koristi u javnom diskursu, ali se zbog kameleonske prirode teško raspoznaje. Može imati više pojavnih nijansi, počev od ekonomskih, socijalnih, ideoloških, do kulturoloških. Nije jasno da li je reč o ideologiji, strategiji, stilu komunikacije vođe sa narodom, obliku javnog govora i sl. Iz tih nejasnoća proizlazi da populizam nema koherentnu političku doktrinu. Ipak, barem u formalnom smislu, on se oslanja na ideju o suverenitetu naroda u političkom procesu. A u operativnom smislu može da označava stil politike koji se koristi da mobiliše mase protiv vladajuće elite i vlasti. Populizma i populista oduvek je bilo, a ima ih na levom i na desnom političkom spektru, na istoku i na zapadu, na severu i jugu. Populizam je u usponu i za sada su populisti na vlasti u najmanje dvadeset značajnih zemalja.

Populizam se zasniva na uprošćenoj matrici oštre podele i sukoba između radnog i poštenog sveta, sa jedne strane, i korumpirane i otuđene elite (vlasti), s druge strane. Za populiste važi načelo po principu „zero-sum”: ko nije s nama, taj je protiv nas. Ta matrica je dobra osnova da se povećaju strah i nesigurnost u narodu i da se dignu tenzije između te dve sukobljene strane. To je pogodno tlo za beskrupulozne pojedince da se uz demagogiju, lažna i nerealna obećanja i trikove (često uz pomoć domaćih tajkuna ili stranog kapitala) nametnu kao jedini pravi predstavnici naroda i borbe protiv elite (vlasti). U borbi za vlast oni spretno koriste medije, gde im tabloidi služe kao megafoni za širenje demagogije (R. Balfur). U režiji populista narod je uvek pre objekat nego subjekat politike. Nezadovoljstvo naroda pomaže populistima da budu stalno u napadu i u akciji protiv onih sa druge strane, ali i da nađu žrtvenog jarca u slučaju njihovog neuspeha. Populisti hoće da su uvek u pravu i da imaju monopol na istinu.

U principu, populisti zaobilaze ili krše norme demokratskog procesa. Populisti hoće direktnu vezu i komunikaciju sa narodom, jer oni personifikuju ceo pokret. Za njih malu vrednost imaju demokratske političke institucije, sudstvo, institucije civilnog društva, demokratske procedure, nezavisni mediji, te vrhunski naučnici i kulturni radnici od integriteta. Ipak, to im ne smeta kada osvoje vlast da postepeno kolonizuju te institucije (Dž. M. Miler) i da sebi potčine važne sfere političkog i kulturnog života. Populisti ne prihvataju pluralizam društvenog i političkog života, niti prepoznaju nužnu kompleksnost ekonomskih, političkih i socijalnih procesa i institucija (D. Acemoglu). Zato populisti imaju neslavan kraj, mada ne uvek. Jer, u prelomnim uslovima, teška vremena traže i često nalaze pojedince koji su spremni da preuzmu rizik da odgovore tim izazovima.

Naravno, populizam nije pao sa neba. Kako kaže P. Bejker, populizam klija i živi u raseklinama između velikih obećanja demokratije i nemogućnosti da se ispune ta obećanja. U stvari, uspon populizma je mera neuspeha nosilaca vlasti, bez obzira na to što nije lako anticipirati buduće promene i okolnosti. Jer, pod pritiskom dubokih tehnoloških promena i uspona IT sektora nužno se menja i društveni ambijent. Nosioci tih promena su globalne kompanije u uslovima neoliberalizma, u kojem važi pravilo „pobedniku pripada sve”. Osnovno je da se time menja tehnološka, a zatim ekonomska i socijalna struktura društva, kako na globalnom nivou (odnosi među državama), a tako i unutar svake zemlje. D. Rodrik s pravom ukazuje na „šok globalizacije”, te na tehnološki sukob između SAD i Kine kao osnovu za pobedu populiste D. Trampa na izborima 2016. Izbijaju na površinu problemi suverenosti i identiteta nacija, migracija, razlika u kulturi i sl. Pritom, sve je dominantniji sektor usluga i IT sektor u odnosu na agrar i industriju. Vremenom svuda dolazi do raspadanja starih socijalnih struktura, ali i raslojavanja, uz slabljenje srednjih slojeva i sindikalnih pokreta. Tako se ti srednji slojevi, zajedno sa nižim, pretvaraju u bezobličnu masu, zapravo u gomilu usamljenih pojedinaca (E. From) kojom je lako manipulisati i koju populisti vešto koriste.

Zbog tih tehnoloških promena menjaju se profil i sadržaj rada političkih stranaka, gde su te stranke (socijaldemokratska levica i konzervativna desnica) uglavnom odražavale odnose rada i kapitala. Kako u kojoj zemlji, dolazilo je do njihovog približavanja i brisanja razlika u njihovom ponašanju. To dovodi do patologije u samom biću stranaka. Te stranke sve manje izražavaju volju i interese onih koje predstavljaju i sve se više utapaju u vladajuće strukture, što je pogodno tlo za populizam. Dakle, velike neizvesnosti zbog naglih tehnoloških i socijalnih promena, sve veće socijalno raslojavanje i nejednakosti, uzurpacija političkih i drugih institucija od strane vlasti radi bogaćenja, nesigurnost i opšta apatija, te velika migraciona kretanja kao pretnja domaćoj radnoj snazi i samom identitetu nacija, svakako su pogodna osnova za nicanje raznih pokreta, pa time i populizma i populista.

Dr ekonomskih nauka