Điković: Nisam hteo da ličim na druge

Gvaš i akvarel, rani radovi slikara i grafičara Marija Đikovića (1942) biće predstavljeni na izložbi koja će biti otvorena večeras u 19 časova, u Galeriji FLU u Beogradu. Do 27. avgusta biće izloženo oko tridesetak dela nastalih 1979. osobenim umetničkim stilom, koji je tek mnogo kasnije svrstan u transavangardu, definisanu zahvaljujući italijanskom teoretičaru Bonitu Olivi. Đikovićevo stvaralaštvo blisko je fantaziji – maštovit preobražaj mitoloških i religioznih simbola i motiva u nove prikaze, onako kako je on osećao da je potrebno. Umetnik je slikarstvo diplomirao na beogradskoj akademiji u klasi Ljubice Cuce Sokić, a na grafičkom odseku je magistrirao u klasi Boška Karanovića i Marka Krsmanovića. Svoje radove izlagao je na 23 samostalne izložbe i na više od 300 kolektivnih u zemlji i inostranstvu.

– Dosta dela sam uradio u stilu koji je Bonito Oliva označio kao transavangarda. On je na Bijenalu u Veneciji osamdesetih inaugurisao grupu mladih italijanskih umetnika nazivajući transavangardom njihov umetnički postupak. Ni ne znajući šta se tad dešava u svetu jer nisam mnogo putovao, a interneta nije bilo, ja sam isto tako slikao i tek kada je protekao dug period onda su moja dela tako okarakterisali. Kad se nešto novo pojavi u umetnosti, potrebno je da prođe neko vreme da bi se nešto vrednovalo i svrstalo u neki pravac. Zanimljivo je da pripadam generaciji konceptualnih umetnika, ali sam drugačije mislio od njih. Tada se verovalo da je slikarstvo mrtvo, ali se ispostavilo da je u toj lepezi stvaralaštva ono svuda u svetu egzistiralo. Tako da smo dobili Baskijata u Americi, Bazelica u Nemačkoj, Italijane, a ja sam bio ovde i radio to što sam radio – kaže Mario Điković za „Politiku”.

Svoju umetnost Điković kreira kao slikarsku/crtačku reakciju na lokalnu sredinu (kojoj pripada), u kojoj su se, u to vreme, ukrštali različiti umetnički pravci socrealizma, modernizma, Mediale, minimalizma, konceptualizma...

Kritičari ističu da su zato dela Marija Đikovića, koja ćemo videti u Galeriji FLU, značajna, ne samo zbog toga što dopunjuju kontekst umetnosti koja nastaje osamdesetih godina 20. veka već i zato što doprinose boljem razumevanju života i rada onih umetnika, koji su tada delovali van sistema institucija, kao što su akademije, fakulteti, omladinski, studentski kulturni centri.

– Slikao sam onako kako sam osećao da bi trebalo i od kada sam se opredelio 1963. da budem slikar, četkicu nisam ispuštao. Moje slike nalaze se i u kolekciji MSU i u Narodnom muzeju. Savremenici nisu često razumeli moju transavangardu. Dešavalo se da sa mnom neki profesori nisu razgovarali. Profesor Lazar Vozarević je tokom studija pola godine prolazio pored mene i nije sa mnom razgovarao, ali je na kraju shvatio da sam popuno svoj i dao mi je desetku. Nisam hteo da ličim ni na koga. Radio sam samo ono što je meni samom imalo smisla – kaže Mario Điković.