Pravoslavlje među rimokatolicima

Stara je istina da suština svake mudre politike leži u sledećim radnjama: od neprijatelja pravite neutralca, od neutralca saradnika, od saradnika prijatelja. U meri u kojoj jedna država u tome uspe, u toj meri će život sebi učiniti snošljivijim.

Upravo zbog toga ne treba nikoga podsećati na probleme koje su Srbi imali sa rimokatoličkom crkvom kroz istoriju. Na jedan od najtežih podsećamo se ovih dana, govoreći o egzodusu iz Knina. Mada nikada ne smemo zaboraviti na zlo koje nam je učinjeno i na žrtve koje smo podneli, to nije razlog da ne pokušamo da barem u budućnosti nađemo zajedničke tačke koje bi sprečavale nove sukobe, a ukoliko je to moguće, i omogućile saradnju.

U to ime je SPC vodila ozbiljne pregovore u vezi sa kanonizacijom Stepinca i barem za sada ostvarila neke rezultate. Malo li je? Posebno je važno podsećati na činjenicu da Vatikan i dalje ne priznaje Kosovo. Koliko će to trajati – drugo je pitanje. Ali na nama je da ga u tome ohrabrujemo koliko možemo.

Nažalost, velika odgovornost je i na nama. Pre svega, mi o rimokatoličkom svetu znamo veoma malo. Gledamo ga skoro isključivo preko Hrvata. Dok su Hrvati, s druge strane, za rimokatolički svet potpuno beznačajni i nikako ne mogu da ozbiljno utiču na politiku Vatikana. To se posebno videlo dolaskom pape Franje na mesto poglavara. Za njega je odnos Hrvata i Srba beznačajan u odnosu na relacije sa Ruskom pravoslavnom crkvom. I budimo uvereni, ako RPC nešto zahteva od njega, a to Hrvati ne žele, da će se on, zarad dobrih odnosa sa patrijarhom Kirilom, lako odreći Hrvata. Ovo ne mislimo baš bukvalno, ali nije daleko od istine. Brojke sve govore. Rimokatolika na svetu sada ima oko 1,3 milijarde, a Hrvata je među njima oko četiri miliona, znači oko 0,3.

Zbog toga interes rimokatoličke crkve nisu Hrvati, nego Brazilci, Meksikanci, Filipinci, Amerikanci... Tamo gde se broj rimokatolika meri stotinama miliona. Njihovi interesi određuju politiku rimokatoličke crkve. Što je posebno važno, taj rimokatolički svet je veoma raznorodan i uopšte ne liči na ono što je naša slika rimokatolika oličena u Stepincu ili fra Miroslavu Filipoviću.

Imao sam bezbroj prilika da se uverim u to na studijskim putovanjima  širom sveta. Poslednji put u julu, kada sam imao čast da prisustvujem na dve velike međunarodne konferencije koje su se održale na dva rimokatolička univerziteta, u Keniji i na Filipinima. Prva je bila na Hekima koledžu u Najrobiju i održana je od 1. do 5. jula ove godine. Hekima koledž je deo Katoličkog univerziteta Istočne Afrike. Drugi je bio na rimokatoličkom univerzitetu De la Sal u Manili na Filipinima. Ona je održana 26. i 27. jula.

Konferencija u Najrobiju zvala se „Transatlantski okrugli sto o religiji rasi”. Dok je skup na Filipinima održan u saorganizaciji sa Houp univerzitetom iz Liverpula u Engleskoj pod nazivom „Međunarodna konferencija o teološkim i religijskim studijama”. Ko išta zna o istoriji hrišćanstva, zna kakav je udarac za Vatikan predstavljala reformacija. Koliki god da su problemi nastali posle 1054. i šizme sa pravoslavnima, rana koju je papama nanela reformacija daleko je veća. Univerzitet Houp je produkt reformacije i izrastao je pod okriljem anglikanske, državne, crkve Engleske. U teološkom smislu anglikanci su otišli mnogo dalje od rimokatoličke dogme nego što su to učinili pravoslavci. E sada možemo da zamislimo kakvo je raspoloženje rimokatoličkog sveta, koje s bratskom ljubavlju prima te „jeretike”. Iz toga najbolje možemo da vidimo koliko je prostor za saradnju sa pravoslavcima širi nego sa anglikancima. A još je viši u odnosu na ostale protestantske denominacije koje su se ispilile iz Luterove reforme.

To se posebno videlo na konferenciji u Najrobiju. Tamo su glavni gosti, čini mi se brojniji od domaćina, bili upravo ti protestanti iz prezviterijanske, adventističke, baptističke i ostalih protestantskih denominacija. Ako katolici mogu s njima, onda je tek jasno koliko mogu sa pravoslavnima.

Na oba skupa bio sam jedini predstavnik nauke koja se rodila u dominantno pravoslavnoj zemlji – politikologije religije.

Primljen sam izvanredno, moji referati takođe. Posebno je važno da su naročito kolege na Filipinima imale prvi put priliku da čuju o mestu i ulozi pravoslavne crkve u postkomunističkim zemljama. Na njih je snažan utisak ostavila informacija o tome da je danas RPC ono što je Vatikan bio do kraja Prvog svetskog rata, kada je imao podršku Habzburga, najjača hrišćanska crkva u svetu. Danas je to RPC, zbog toga što čini osnovu ideologije savremene Rusije. Zato se za Zbignjeva Bžežinskog vezuje sledeća izjava: „Posle propasti komunizma glavni neprijatelj Zapada je postala pravoslavna crkva”.

Miroljub Jevtić,
profesor univerziteta i osnivač Naučne discipline Politikologija religije

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista