Hrast u Dubokom potoku

Dok štekću i čangrljaju karike traktora kao plehani tanjiri u svadbarskoj šatri, probušeni auspuh brunda kao da se na uzbrdicu iznad mog sela penje tenkovski divizion. Da ne ispadnem, čvrsto se držim za volan IMT-a 539 iz 1979. koji sam kupio mom ocu od prve glavne uloge na filmu. Uspešno zaobilazim bačeni zarđali šporet „smederevac” i pravim slalom između vododerina i rupa zatrpanih đubretom, šutom, pet bocama i isceđenom kominom. Dok smanjujem brzinu u prvu sporohodnu pomislih – niko nije došao iz Niša ili iz Kragujevca da tu nečist baci baš tu. Po udaljenom seoskom ataru to su rasule ruke seljaka iz mog i okolnih sela. Prepušteni sami sebi, zatureni i dezorijentisani u novom dobu u kojem za njih nema mesta – zaboravili su da njihovi dedovi i očevi nisu hteli ni ogrizak od jabuke da bace na crnicu hraniteljku – a kamoli zarđali ekser. Doduše, tada nije bilo pet boca, ni najlon kesa, ni plastične ambalaže, koja će se osećati na pesticid narednih milion godina – dok se ne raspadne u jadnoj zemlji.

Kad je meni ovako – kako je li je tek mom starom ocu koji na leđima nosi devedeset leta i sedi na pohabanoj fotelji koju sam za tu priliku popeo na traktorsku prikolicu. Malo-malo pa pristajem, osvrćem se i proveravam – kako je, da li je živ. On se kočoperno drži jednom rukom za stranicu prikolice, a drugom mi odmahuje da vozim dalje. Tog jutra sam sve učinio da ga ubedim da ostane kod kuće. Želja da ponovo vidi staze i bogaze svoje mladosti bila je jača od starosti i nemoći. Ispod velikog slamnatog šešira škilji i setno gleda nekadašnji raj zelenog blagostanja i domazluka u kojem je nicalo i otkinuto dugme sa košulje. A danas? Divljina, brlog i utrina – da se samo kurjaci zapate.

Ovde je nekada vrvelo od života. Kao mlad sam tuda prolazio bezbroj puta i sa radošću u srcu jedva čekao da stignem u naš zabran u Dubokom potoku. Da prođem pored blagorodnih imanja sa kolibama, vajatima i torovima za stoku, sa baštama, vinogradima i zelenim pašnjacima prepunim ovaca, koza i krava, sa utabanim putićima koji vode do pojilišta za stoku i kladenaca sa najboljom vodom. Da uđem u hlad hrastova koji šušte na vetru, da osetim vlažne mirise šumske truleži, opalog lišća i prošlogodišnjeg žira, da slušam odzvanjanje kljuna detlića koji udara po osušenim deblima gorostasnih bukvi…

Dok naftonosni garež kulja iz auspuha i puni nozdrve – probijam se brzinom puža prema visoravni odakle puca vidik na Levač sve do Jagodine, levo na moravsku dolinu sve do Jastrepca, a desno i uzvodno uz Zapadnu Moravu do Ovčar-Kablara, preko Željina i Goča do obronaka Kopaonika – i razmišljam o događaju koji se zbio pre dva meseca u velikoj ovalnoj sali Palate „Srbija” na Novom Beogradu. U prisustvu ministara, članova vlade i više od dve stotine ličnosti čije je životno i profesionalno opredeljenje da se bave poljoprivredom, agrarom, ekonomijom i kulturom življenja na selu – akademika, vladika, profesora univerziteta, uglednih imena iz sveta nauke, medicine, sporta, kulture umetnosti – formiran je Nacionalni savet za spas srpskog sela. Pozdravni govor održao je predsednik Srbije. Govorile su i druge važne ličnosti. Sve je izgledalo kao objava rata, kao polaganje zakletve, kao otrežnjenje u poslednjem času – kao data reč i šaka po stolu! Dosta je bilo. Srpska vlada, mi, Srbija – rešeni smo da nećemo više dozvoliti propadanje srpskog sela. Odlično. Bolje ikad nego nikad.

Na pomenutom skupu na predlog Srpske akademije nauka i umetnosti izabran sam za člana tog spasonosnog saveta. Zbog toga mi je još teže dok na putu za zabran prolazim napuštena imanja, zarasle vinograde, voćnjake i šljivike. Još sam nemoćniji  i bespomoćniji – jer ne znam odgovor? Jer ne vidim rešenje? U ataru – nigde nikoga. Nismo sreli nijednog čoveka. Samo pustoš i tišina. Kako će Savet spasavati prazna srpska sela kad nema ljudi? Hoće li Savet biti još jedna politička animacija glasača?

Hoćemo li ikada stići na odredište? Utroba mi se prevrće od džombi koje me bacaju levo-desno.

Debelo meso mi bridi jer slepljeni i okrzani sunđer na metalnom sedištu na kojem sedim gotovo da nema nikakvu funkciju. Dođe mi da ga izvučem ispod zadnjice i zafrljačim u vrzine zamračenih tunela iznad kojih se nadkvesio bagrem, grab, pasidren i bodljikavi šipurak. Ali neću to da uradim, jer bih bio isti kao nevoljnici koji nisu došli ni iz Niša, ni iz Kragujevca.

Kad smo stigli – moj otac nije ni silazio iz prikolice. To što smo videli zgromilo je i njega i mene. Na ćuviku iznad zabrana moj deda, njegov otac Mirko pre sedamdeset godina presadio je hrast, da se nikad ne seče, da raste u nebo „dok je sveta i veka” – kako je govorio, da bude zapis i sećanje na njega i vremena koja su prohujala. Neko ga posekao. Šumokradice koje haraju po osamljenom ataru moga sela, a koliko čujem i po celoj Srbiji – nemaju milosti. Mom starom ocu, kome srce godinama preskače i udara kako mu se ćefne – nisam znao šta da kažem. Da ne stane u Dubokom potoku, žurio sam da ga što pre vratim u selo.

Da ne presvisne od tuge…
(Glumac, scenarista i reditelj)