Osionost vojnog vrha

Ovlaš sam u „Pogledima” poslednjeg dana predizborne kampanje rekao da bi možda pedesetak hiljada glasova vojne populacije moglo da prelomi aktuelnu stranicu srpske demokratije. Čini li se danas da je tako, da su ta tri poslanička mandata pretičući ili nedostajući kapital u postkoalicionim računima kojima smo svi pomalo sluđeni.

Prethodna teza je u vezi sa inspirativnim tekstom „Cunami s Dunava” Miroslava Lazanskog („Politika” 17. maja), koji secira aktuelnu vojnu zbilju ilustrujući je s nekoliko tipično vojnih bahatosti i inaćenja. Ima li šta da se doda ili oduzme datim redovima, hoće li vojni vrh možda reagovati ili će se u javnosti zakucati izneto mišljenje da se generalski činovi, između ostalog, dele i po ličnim simpatijama, u izbornoj tišini, itd?

Kad je o unapređenjima reč, zemlje koje drže do sebe, rade to uz dan svoje državnosti, eventualno uz dan matične armije. SFRJ je decenijama nove generale promovisala isključivo 22. decembra, SRJ je to malo razvodnila pa smo imali letnje i zimske generalske promocije, u SCG je to rađeno odoka, kako je koji član Vrhovnog saveta odbrane simpatisao kojeg svog pulena.

Nastavlja li Srbija svojevrsni kontinuitet osionosti vojnog vrha – pitanje je suštinskog karaktera. A formalnog – zašto ova generalska svečanost nije obavljena 13. februara pa da sve grmi od zvaničnosti i dostojanstva. Nikad 9. maj nije bio povod za kićenje generala hrastovim grančicama, čak ni kad su održavane velelepne vojne parade, a nikad ni pred izbore. Zašto kabinet vrhovnog komandanta nije dao RTS-u da to, kao bezbroj puta dosad, saopšti u udarnom terminu prethodne večeri?

S druge strane, je li ovaj generalski paket samo dobar marketinški trik – kobajagi nisu dobili činove u izbornoj kampanji, a u stvari jesu. Cela je vojska znala za to i kud ćeš, valjda, bolje propagande i sigurnijih glasova. Ili je možda neki mekši funkcioner pod komandnim šatorom apsolutne vojne vlasti Srbije ocenio da bi to bilo najgrublje moguće manipulisanje vojskom i dignitetom novih generala koji će i te kako biti potrebni na putu ka rampi NATO-a.

Jedna je korekcija nužna u broju novih članova vojne elite. Šesnaest je brigadnih generala, a sedamnaesti je trebalo da bude komodor, što je mornarički ekvivalent generalu s jednom zvezdicom. Ali kako komodor srpske vojske kad tog čina nema u nedavno usvojenom zakonu?! Ili će svemoćni menadžment MO komodora Terzića, cenjenog mlađeg kolegu, očas posla prevesti iz mornaričkog u es-em-be dezen.

JNA je imala 150 generala, među kojima i one zadužene za komunizam ili za poljoprivrednu delatnost. Ali nikad na čelu vojne policije. Uvek je ta snaga bila ušuškana u strukture bezbednosti, a sad evo: VS deset puta manje od JNA ali sa generalom komandantom vojne policije. Ima li ovaj model ikakve sličnosti sa favorizovanjem one druge policije polovinom devedesetih, ima li kakvog objašnjenja za ovo, a da nije otrcana fraza kako je to urađeno po standardima atlantske alijanse?

Kad je reč o uslovu da se godinu dana stažira na generalskom mestu pre unapređenja, stvar je ličnog odnosa vrhovnog prema zakonu, hoće li ga poštovati ili ne. Znam, tako, trojicu pukovnika, doktore egzaktnih nauka, koji su odstažirali i više da bi ih umesto zasluženih generalskih činova oduvao cunami nove srpske državno-vojne misli, recimo 2002. kada je iz pravca Brisela protutnjao Srbijom.

Dalje, nije korektno sa stanovišta javnosti pitati kako se to jedna respektivna jedinica – Rečna flotila – našla na udaru bizarnosti prve vrste. Dovoljno je prošetati beogradskim Ušćem i videti svojevrstan plutajući spomenik samovolji mornaričkog vrha u Generalštabu kada je 2000. u vojsci bez lekova i hrane, a bez ikakvog plana iskeširano iz rezerve načelnika GŠ bezmalo pola miliona maraka za nešto što ničemu nije poslužilo sve ove godine. Nije li onda cilj kupovine tog splava bio spasavanje jedne posrnule brodarske kompanije iz Požarevca?

Prošle godine je generalštabni smisao za egzibicije kupio sistem za sigurnost ronilaca, tzv. mobilnu varijantu višemesne barokomore. Nesporno da je trebalo nešto nabaviti, ali ne kontejnersku skalameriju tešku 17 tona od koje vojnu logistiku već spopada muka, i svakako ne komoru za dubinu ronjenja od 110 metara. Gde će to srpski ronioci i komandosi imati priliku da rone do tih dubina i kakva je prateća medicina potrebna, pitanja su koja spadaju u alfabet specijalnosti za koje VS nema rešenja. Takav sistem, recimo, nemaju Hrvatska, Italija ili Grčka.

Zar ovo nije jače od svih splavova i kišnih kabanica namenjenih Srpskoj mornarici koje nema u zakonskim dokumentima. Ali je zato taj kontejner koji ima tendenciju da postane nepokretnost plaćen skoro pola miliona evra. Dotle pomenuti splavovi pored svega pobrojanog u opremi imaju i po jednu udicu za svakog brodolomnika – da pecaju ako ogladne tu negde oko Krčedinske ade.

Vojni komentator