„Obrazovni aparthejd" na britanski način

Na pozadini boje nane u predvorju muzeja elitnog koledža Iton vise fotografije uglednih ličnosti koje su zadužile britansko društvo. Sa ovog zida slavnih, turiste dočekuju nobelovci, olimpijski šampioni, oskarovci, pisci, ali i pripadnici kraljevske porodice, među kojima i prinčevi Vilijam i Hari.

Naravno, tu su i slike političara koji su pohađali najprestižniju privatnu školu u Ujedinjenom Kraljevstvu, kao što su bivši premijer Dejvid Kameron i novoizabrani predsednik Donjeg doma parlamenta Džejkob Ris-Mog. Među njima se posebno izdvaja jedan plavokosi muškarac sa širokim osmehom – Boris Džonson.

Ovu u svetu najpoznatiju aristokratsku školu, koju je 1440. godine u senci zamka Vindzor osnovao kralj Henri Šesti, do sada je završilo 20 britanskih premijera. Uprkos arhaičnim ritualima, ovaj pomalo mitski akademski kompleks koji se prostire na dva kvadratna kilometra između reka Temze i Jubilej nije samo „školica” za razmaženu decu pripadnika visokog društva. Iton je svojevrsni „Hogvorts” u kojem se, doduše, ne izučavaju magijske veštine kao u serijalu Dž. K. Roulings o Hariju Poteru, već tehnike kako se popeti i održati u vrhovima vlasti.

Iako se u Itonu među 1.200 učenika školuje i sedamdeset i troje dece iz, uslovno rečeno, siromašnih porodica, ova privatna škola je svojevrsni primer „obrazovnog aparthejda”, koji ne samo da i dalje proizvodi već i cementira socijalnu nejednakost u Britaniji 21. veka.

Iako je tek svaki petnaesti Britanac završio neku od privatnih škola u kojima godišnja školarina prelazi granicu od 40.000 funti, istraživanje humanitarnog fonda Saton otkriva da dve trećine svih sudija, 59 odsto državnih sekretara i 29 procenata članova parlamenta ima diplomu nekog od elitnih koledža.

U kabinetu bivše premijerke Tereze Mej, koja je pohađala državnu školu, skoro trećina visokih državnih službenika završila je privatne koledže. U vladi Borisa Džonsona, koji je na Iton primljen 1981. godine, taj je odnos drugačiji – dve trećine ministara pripada sloju od sedam odsto britanskog stanovništva koji su završili privatne škole.

Veoma je stoga upitna izjava novog premijera kako nova vlada odslikava današnju Britaniju. Džonson kao da je zaboravio na poglavlje iz političkog manifesta konzervativaca iz 2017: „Najveća nepravda koja danas postoji u Britaniji jeste to što vaš život još uvek u velikoj meri nije određen vašim naporima i talentima, već odakle potičete, ko su vam roditelji i koju školu pohađate. To je pogrešno.”

Ali, svi pokušaji da se ispravi ova obrazovna nepravda prema 2.500 državnih škola u odnosu na privilegovane privatne, koje uživaju i značajne poreske povlastice, do sada nisu uspeli.

Kako piše nemački nedeljnik „Špigl”, iako Iton nije najkvalitetnija škola, on je deo sistema u kojem se pojedinci poput Borisa Džonsona uče da su upravo oni predodređeni za velika dela, koja drugi mogu samo da sanjaju. Takav školski dril, ali i veze među učenicima koje se stvaraju tokom višegodišnjeg boravka u internatu, uči ih ne kako da budu najbolji, već kako postanu spretni, pa i lukavi, da se povežu u vladajuću političku elitu, koja je potpuno odvojena od običnog naroda.

Robert Verkaik u svojoj knjizi „Momci iz visokog društva” piše kako današnja deca u Britaniji imaju vrlo malo šanse da pređu iz niže u višu društvenu klasu u odnosu na svoje bake i deke rođene pedesetih godina prošlog veka. Kako kaže, suptilno istkane mreže privatnih škola pomažu ovoj privilegovanoj kasti da stvori sistem samoodržavajuće prednosti i socijalne nepokretljivosti.

Zbog toga što je ovakav obrazovni sistem zakovao nejednakost u britanskom društvu i sestra britanskog premijera Džonsona Rejčel se zalaže za ukidanje privatnih škola. I ona nije jedina koja tako misli.

Jedan od zagovornika ukidanja privatnih škola, londonski psihoterapeut Nik Dafel kaže da odlazak iz porodice sa 13 godina u internat uz stalne vannastavne aktivnosti bez imalo slobodnog vremena od te dece pravi određeni „proizvod” – ljude sa blokiranim emocijama koji imaju ugrađeni sistem da na nešto polažu pravo. Autor knjige „Ranjene vođe” ističe da ne čudi što mnoge britanske istaknute ličnosti koje su prošle kroz internat privatnih škola postaju „pseudoodrasle” osobe koje se u javnosti ponašaju nedoraslo.

Kao primer u prilog hipotezi koja po njemu stvara uslove za infantilizam, jer su učenici tokom školovanja u privatnim školama izloženi konstantnom strahu od javnog poniženja, Dafel navodi primere ponašanja sadašnjih britanskih političara: od neuredne kose Borisa Džonsona, preko toga da Džejkob Ris-Mog i dan-danas voli da se slika sa svojom nekadašnjom dadiljom do Najdžela Faraža, koji izgleda kao neki lik iz crtaća o Simpsonovima.