Uz trpezu ljubavi

Mrzitelji svakog uspeha ovdašnjeg i mrzovoljnici koji bi da ovom narodu uskrate svako pravo na radovanje mogu da odahnu.

Stišavaju se ushićenje RTS-a, samozadovoljstvo gradskih vlasti, pohvale celokupne zvanične javnosti valjanošću 53. izdanja „Evrosonga” u Beogradu... Odbojkašicama koje su se kvalifikovale za Olimpijadu nije priređivan svečani doček na čuvenom gradskom balkonu, a mečevi za titulu na „Rolan Garosu” tek su počeli... Nema nagoveštaja da će uskoro neki međunarodni turnir mladih matematičara, fizičara, pravnika, neki sajam pronalazaštva ili prestižni umetnički festival sa učesnicima iz Srbije.

Povratak, dakle, u stanje negativnih predznaka, u medijske priče o političkim trzavicama na ivici skarednosti, o mafijaškim „sačekušama” i „overama”, o incestima začinjenim pedofilijom, o pljačkama banaka i krađama poklopaca za šahtove...

A između onaj svakodnevni život, sastavljen i od lepog i od ružnog, i od lakog i od teškog, a za koji gledalac biva ohrabren posle susreta sa vladikom australijsko-novozelandskim Irinejom (Dobrijevićem) u emisiji „Agape” Aleksandra Gajšeka na Studiju B. Ceo ovaj ciklus o veri, kroz koji autor smireno, nenametljivo, prisno privodi publiku „trpezi ljubavi” obiluje, naravno, duhovnošću, blagodatnom hranom za um, srce i dušu. No pomenuto izdanje došlo je nekako posebno kao melem na ranu u trenutku kada se proširila bojazan da je srpski sindrom podela ponovo zapretio i Srpskoj pravoslavnoj crkvi i kada su reči o izmirenju sa sobom i drugima, o praštanju i saosećanju, zaista delovale isceljujuće.

Ove emisije, po svoj prilici, ne gledaju školarci, a možda bi i one mogle imati nekog udela u pokušaju da se smanji nasilje među mladima. Niko takvu ulogu verskih zajednica i crkava nije pomenuo u razgovoru o međuvršnjačkom zlostavljanju, vođenom u istom studiju, sada kod Đorđa Mićića, domaćina emisije „Direktno”. Od svojih gostiju dobio je, inače, očekivane odgovore (o ulozi porodice, škole, medija, itd.) ovaj odlični voditelj koji se podjednako dobro snalazi u širokom rasponu tema, političkih posebno. I s kontroverznim povodima i ličnostima Mićić se nosi bez grča, suveren je u poznavanju činjenica, siguran u ono što građane prevashodno interesuje, strpljiv kad pitani izvrdavaju odgovore.

Uopšte uzev, u Studiju B formira seprepoznatljiv novinarski stil koji se na ekranu ustaljuje od jutra do večeri (Ivon Jafali, Sanja Lubardić, Velja Pavlović, da se pomenu samo „starosedeoci”). Dobra obaveštenost kao podloga, prijatan ton kao izbor, „istraživačka” upornost bez drčnosti i navaljivanja, pristojnost ophođenja koja obavezuje i sagovornike, pouzdanost koja izaziva poverenje – to su elementi kojima se ova stara medijska kuća (sada pod upravom Aleksandra Timofejeva) u potpuno drugačijim okolnostima u odnosu na vreme svoje najveće slave približava tom zapamćenom nivou vrednosti.