Lirsko i dramsko u skulpturama Đorđija Crnčevića

Nisam neko ko voli velike ambicije i želi da se po svaku cenu ističe, volim duhovni mir, čak ne volim ni da izlažem, govorio je svojevremeno vajar Đorđije Crnčević (1941–2013), skroman i tih čovek koji je svoja unutrašnja previranja, spolja nevidljiva, iskazivao tokom pet decenija stvaralaštva, u brojnim delima. Ipak, za onog ko ume da analizira i spoznaje estetski doživljaj stvaraoca i posmatrača, jasna je suština Crnčevićevog dela. Takvo oko i sluh za umetnost ima upravo Rajka Bošković, kustoskinja Zbirke skulptura Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, koja nam je tokom ova tri letnja meseca priredila izložbu skulptura i crteža Đorđija Crnčevića, pod nazivom „Umetničko delo kao ekspresija i kao kontemplacija” u Galeriji B2, u Balkanskoj ulici br. 2 u Beogradu. Postavku koja se zatvara uskoro, 1. septembra, prati katalog i studijski tekst Boškovićeve na ovu temu, a ona za „Politiku” sumira odjeke ovog tromesečnog javnog života Crnčevićevih dela:

– Mnogo energije je uloženo svojevremeno u retrospektivu Đorđija Crnčevića „Tokovi umetničkog nadahnuća”, održanu dve godine posle njegove smrti, 2015, u Kući legata, na kojoj su predstavljena 102 dela (skulpture, slike, crteži i grafike), nastala počevši od prvog izlaganja umetnikovog 1967. i sve do 2013. godine. Zato sam sada pomalo i strepela da li ću uspeti da Crnčevića ponovo predstavim s jedne druge i drugačije tačke gledišta. Htela sam da prikažem ekspresionističku stranu njegovog dela, koja je dugo trajala, ali i da pojasnim onu kontemplativnu, iskazanu u monumentalnim, kamenim skulpturama koje imaju svoj život u javnim prostorima.

Tokom višedecenijskog stvaranja u beogradskom ateljeu, na obali reke, Đorđije Crnčević je izražavao široku lepezu doživljaja sveta oko sebe, od stanja teskobe do vere u snagu duhovnog života, ne samo pojedinca već i celog društva. Da dodamo i to da je Đorđije Crnčević studije završio 1972, u klasi prof. Miodraga Popovića. Bio je član ULUS-a i Grupe 10+. Pored vajarstva bavio se i grafikom, slikarstvom i pedagogijom.

– Dve poetike, dramatična i lirska, nastaju, prepliću se potpuno nezavisno u celokupnom opusu Đorđija Crnčevića. Prvi ekspresionistički pristup, dominantan u celokupnom delu umetnika, od ranih figurina u gipsu, glini, bronzi (1967) do poslednjih dela u (varenom) gvožđu u skulpturama „Glave” (2012), umetnik koristi radi pojačavanja dramatike izraza. Ali, za razliku od nemačkih ekspresionista s početka i pripadnika tzv. nove figuracije druge polovine 20. veka, koji tim postupkom ističu ružnoću ne samo fizičkog izgleda (tela) nego i duhovne izopačenosti, on ekspresionističkim deformacijama pribegava radi monumentalizacije napora ljudskog bića, da se uzdigne iznad ograničenja telesnih, osećajnih i duhovnih – objašnjava Rajka Bošković. A potom dodaje da je druga lirska struja govorila o mnogo intimnijem umetnikovom doživljaju života, a bila je uglavnom otelotvorena u velikim kamenim skulpturama koje se nalaze u javnim prostorima. Fotografije tih radova su takođe trenutno izložene u Galeriji B2.

– Do vrhunskog izraza stanja bliskosti između dvoje ljudi, univerzalnog značenja, umetnik dospeva u skulpturama „Dve glave”, oblikovanih u kamenu, koje su rađene u više varijanti manjih, ali i u nekoliko monumentalnih formata. Dolaženje do duhovne dimenzije ljubavnog odnosa, gde se prevazilazi ne samo telesnost i čulnost, već se uzdiže iznad osećajne dimenzije unutrašnjeg izraza duše vidi se u traganju Crnčevića, koji svodi oblik do takve čistote izraza, koja ga stavlja u red onih savremenih umetnika kao što su Isamo Nogući i Ričard Sera – kaže kustoskinja Bošković.

Potom nam otkriva da je monografija posvećena Đorđiju Crnčeviću upravo u procesu štampanja i da takvi poduhvati obično pokrenu dobru energiju. Naime, u ovaj posao se, pored MSU, uključio i Narodni muzej s Cetinja kao i Borislava Tanasković, umetnikova naslednica. Spremajuću monografiju, Rajka Bošković je obilazeći skulpture u javnom prostoru mnoge od njih spasila od propadanja.

– Tu je aktivirana ideja snimanja spomenika u javnom prostoru sa zaštitom, konzervacijom i rekonstrukcijom jer bi, na primer, skulptura „Pesnik” (1975), u Danilovgradu u Crnoj Gori, bila zauvek izgubljena da nismo reagovali. Ona je bila oborena i stajala je na zemlji kao običan kamen. U Sokobanji je delo „Dve glave I” (1978) bilo obraslo žbunjem, obuhvaćeno memlom, tako da su urađeni konzervatorski radovi. Skulptura „Dve glave II” (1978) se nalazi na obali Save u Beogradu u dobrom stanju. U Portorožu u Sloveniji je „Portret pesnika” (1981), nećete verovati, bio pogrešno postavljen i bio je nakrivljen, i to smo sa slovenačkim kolegama rešili. Potom imamo još „Totem” (1989) u Kikindi, „Jahač” (1999) u Sremskoj Mitrovici, „Dva pesnika” (2008) u Karan Sebešu u Rumuniji i u Apatinu je „Glava pesnika” (2011). Zapravo, monografija je podstakla ljude da zajedno zaštitimo umetnička dela.