Mišel Onfre o prizorima s Veličkovićevih slika

Posmatrajući slike Vladimira Veličkovića, nikome ne pada na um da ih omiriše, oseti njihov ukus... neko će osetiti miris ulja, terpentina, laka, drugih pratećih mirisa… Ali, kakvi će mirisi izazvati naš njuh, čulo ukusa ako uđemo u sliku, ako se nađemo u veličkovićevskom prostoru, pisao je čuveni francuski filozof Mišel Onfre o našem slikaru, prenosi Tanjug.

Ali, priđimo slici s takozvanim niskim čulima, predlaže Onfre i onda primećuje: „Veličkovićeva gramatika nam je poznata: gavranovi, žičane ograde usred geografskog ništavila, vešala, ponekad skele potrebne za vešanje čoveka: ružičasta žarišta, razbuktali plamenovi i guste mase dima, nepregledni, pusti predeli, pesak, prostranstva izgorele, uništene zemlje, leš bez glave; drugde, na nekom drugom platnu, glava bez tela, pacovi koji beže, bezglavi psi, čovekov leš koji pada u prazninu… kada izađemo iz platna, njegovi mirisi nas i dalje progone…”

O brutalnosti, ali istovremeno o lepoti na slikama Veličkovića Onofre je zabeležio: „Pokušavamo da umaknemo nasilju smrada, zaraze, memle, ali njihovo prisustvo nas ne napušta: čujemo zvuk kljucanja ptice koja rije zemlju u potrazi za crvom, verovatno zasićenim ljudskim mesom; udaljeno pucketanje vatre; škripu vešala; tihi krik obezglavljenog; zveckanje kandži pacova koji beže od ljudi, s tragom njihove krvi na brkovima...”

Onome ko ovako oseti, ovako čuje slikarstvo Vladimira Veličkovića, kaže Onofre, prizor će govoriti nešto drugo, drugačije i od tada će on na drugi način gledati njegove metafizičke slike. „Tišina slikarstva – njegovog slikarstva – ne sme nas sprečiti da od celog tela tražimo da učestvuje u svečanosti koju nam nudi umetnik. Iako se ta svečanost odvija na rubu provalije. Ljudi kopaju svoje grobnice, slikar ih samo osvetljava”, zaokružuje francuski filozof svoj utisak, koji je objavljen na sajtu Oktobarskog salona.