Američko-iranski kontakt, Netanijahuov košmar

Donald Tramp mora da je iznenadio samog sebe i nije ljutito napustio samit G-7 kada je francuski predsednik u Bijaric, na opšte iznenađenje, doveo šefa iranske diplomatije. Čak se saglasio sa idejom da se za nekoliko nedelja sastane sa predsednikom islamske republike.

Da li će doći do susreta dvojice arhirivala, sasvim je neizvesno pošto Hasan Rohani čvrsto stoji na stanovištu da američka administracija treba prvo da ukine sankcije koje je zavela Iranu jer je Tramp maja prošle godine unilateralno napustio sporazum o nuklearnom programu iz 2015.

„Zabranjujem održavanje bilo kakvih razgovora sa Amerikom... Amerika nikada ne ostaje lojalna svojim obećanjima u razgovorima”, odgovorio je prošle godine na Trampovu ponudu za susretom iranski vrhovni vođa ajatolah Ali Hamnei, čija je reč konačna u Iranu. „Američko povlačenje iz sporazuma je očigledan dokaz da se Americi ne može verovati”, dodao je.

Iranci su dosledni, ali čvrsti pregovarači. Ministar inostranih poslova Mohamad Džavad Zarif, jedan od arhitekata bečkog sporazuma koji ograničava iranski nuklearni program u zamenu za ukidanje međunarodnih sankcija, odbio je u julu sličnu ponudu da se sa Trampom sastane u Beloj kući.

I dok svet pažljivo iščekuje da li će diplomatija oboriti tenziju između Amerike i Irana, koja je dve zemlje u junu dovela na ivicu oružanog konflikta posle obaranja američke bespilotne letilice u Zalivu i Trampovih pretnji o amfibijskom desantu negde duž 2.500 kilometara iranske obale, izraelskom premijeru nikako se ne dopada mogućnost bilo kakvog dogovora Vašingtona i Teherana.

Benjamin Netanijahu je zbog sporazuma o nuklearnom programu ozbiljno pokvario odnose s tadašnjom administracijom Baraka Obame, koja ga je potpisala, ali je u Trampu dobio najbližeg saveznika s kojim su ga spajale ocene da je sporazum „najgori ikada potpisan”, da je Iran sponzor međunarodnog terorizma i da podrškom raznim milicijama destabilizuje region.

Netanijahua 17. septembra očekuju izbori, a glavni aduti njegove kampanje svode se na pitanja bezbednosti i širenja straha od terorizma, radikalnog islama i, naravno, Irana. Izraelske oružane snage nisu slučajno baš sada angažovane po Iraku, Siriji i Libanu u uništavanju vojnih ciljeva Iranske revolucionarne garde i njihovih saveznika iz pokreta Hamas i Hezbolah.

Do juče je Netanijahu bio srećan zbog Trampove strategije maksimalnih pritisaka i pojačane izolacije Irana, a kako sada da biračima objasni da je njegov najbliži saveznik u Vašingtonu spreman da se sastane sa šefom države koju on označava kao „egzistencijalnu pretnju” izraelskoj bezbednosti?

Kojim argumentima da brani nikad nenapuštenu ideju da se Izrael, ako treba, sam vojno obračuna s Irancima, za koje lider desničarskog Likuda i dalje veruje da žele da naprave atomsku bombu?

Kako u kratkom vremenu da utiče na javnost u kojoj je stvorio predstavu da je on imao ključnu ulogu u Trampovoj odluci da napusti bečki dogovor, Iranu nametne embargo na izvoz nafte i zapreti kaznenim merama stranim kompanijama koje posluju sa islamskom republikom?

Kako da objasni da Tramp deluje spremno da sporazum o nuklearnom programu bude donekle doteran, a da ga predsednik predstavi kao istorijski doprinos koji bu mu, moguće, posle susreta sa Rohanijem doneo i „Nobela” za mir – čime bi poravnao račune s Obamom?

Šta da misli o moćnom partneru koji jeste premestio američku ambasadu iz Tel Aviva u Jerusalim i Izraelu priznao suverenitet na okupiranim sirijskim Golanom, ali sada pokazuje da je spreman da ide korak dalje od Obame koji je s Irancima kontaktirao samo telefonom?

Tramp i ajatolasi su najveći Netanijahuov košmar, koji mu umanjuje šanse za četvrtim uzastopnim premijerskim mandatom. Izjava šefa Bele kuće da je Iran smanjio podršku terorizmu mora da je šokirala Izraelca.

Izraelski premijer do sada je imao koristi od Trampove cik-cak diplomatije, uživao je kako je njegova administracija sročila mirovni plan za Bliski istok poznat kao „posao veka”, ali sada se njegova politika nenadano našla na sprudu.

Moguće je da Amerikanac pokušava da se izvuče iz međunarodne izolacije u koju je dospeo unilateralnim kršenjem jednog međunarodnog dogovora. Netanijahua prepušta njegovoj sudbini i politici koja je Izrael izolovala kao nikada do sada.

Tramp svakako ne želi da ga militantni Izraelci i Saudijci uvuku u rat protiv Irana, pa Netanijahuu samo ostaje da se nada da će šef Bele kuće još jednom promeniti mišljenje ili da do američko-iranskog samita neće doći pre 17. septembra jer bi susret svakako imao značajan uticaj na izraelske birače i ohrabrio premijerove političke rivale i sa umerene desnice i sa centra levice.