Zablude Sulejmana Ugljanina

Sulejman Ugljanin je borac koji ne posustaje. Živeo sam u Sarajevu do početka rata. I sada se sećam kako je razgovarao sa Alijom Izetbegovićem dok rat u BiH još nije bio počeo. Vikao je: „Alija, ovo je džihad!”, a mudri Alija je odgovarao: „Nemoj tako, Sulejmane”. Postoji taj snimak valjda negde u arhivi Radio Sarajeva i danas. Istim tonom Ugljanin se oglašava i sada, što se nedavno moglo videti u „Politici”, kada je govorio o srpskim ministrima Dačiću i Ružiću.

Dobro se sećam kad je u Sarajevu promovisana Zulfikarpašićeva bošnjačka stranka. Niko od mojih poznanika Muslimana tada se nije identifikovao sa njenim nazivom. Sada Bošnjaci žive i u Srbiji. Neka žive, nikada se nisam zamerao sa njima, pa neću ni ubuduće. Hoću samo da ukažem na neke današnje situacije. Na Muslimane je izvršena velikoaustrijska agresija, kojoj su se oni oružano suprotstavili (još su u Sarajevu žive priče o tome). Izgubili su, pa su mnogi napustili Bosnu. Veliki broj se našao u Sandžaku, a najviše ih je otišlo u Tursku. Jedan brod je potonuo blizu albanske obale, pa tamo i danas postoji selo naseljeno izbeglicama iz Bosne. Oni u Turskoj (a ima ih veoma mnogo) nisu Bošnjaci i prezivaju se nekako drugačije. Da li je to isti narod kao i narod koji živi u Sandžaku? Zašto nas neko ne uputi u te nedoumice koje drugi ne razumeju? Nije pošteno (mada može da bude korisno) da se nešto dokazuje galamom. Zukorlić se ljuti što Srbi njegov jezik ne nazivaju bosanski. To je isto kao kad bi Nemci tražili da za Nemačku kažemo Dojčland, jer oni tako govore.

Danas političari govore umesto istoričara i drugih stručnjaka, koji ćute o onome što znaju. Tako npr. istoričari znaju za knjigu „Putne beleške po Staroj Srbiji” Todora P. Stankovića, nekadašnjeg srpskog generalnog konzula (Beograd 1910. godine), u kojoj taj konzul nabraja sve stanovnike svih sela kroz koja prolazi, navodeći koliko ima Srba pravoslavnih i koliko poturčenih (od kojih su mnogi proglašeni Albancima, iako svoja prezimena nisu mnogo promenili, što se može videti i danas). Taj proces je veoma podupiran čak i od Bugarske. Išao je dosta dobro. Tako se npr. pominje i jedna popadija koja je ostala udovica, posle čega se potur(č)ila i postala Albanka. Danas se samo govori o stogodišnjim stanovnicima Sandžaka i Kosova koji su Bošnjaci i Albanci i koji nikada nisu bili Srbi.

Lepo sam živeo u Sarajevu deset godina, čak bih rekao da su mi to u službi najlepše godine. Nikome nije smetalo što sam Srbin koji čita „Politiku” i piše ćirilicom, niti je meni smetao bilo ko zbog svoje vere i nacije. Ni onda, a ni sada, kada su skoro svi Muslimani postali Bošnjaci, nisam izgubio nijednog prijatelja, za razliku od Ugljanina, koji toliko mrzi Srbe.

I na kraju: ne može se govoriti o velikosrpskoj agresiji u kojoj Srbi postaju Muslimani, Albanci ili Hrvati, ili su proterani.

Njegoslav Vukotić,
Pančevo