Globalni deficit slobode

Kako su brzo prohujala vremena kada je predsednik SAD bio uvažavan kao nesporni lider slobodnog sveta, a vizije slobode i demokratije nije uništavala jeftina nacionalistička demagogija.

Uspon anti-establišment pokreta i dolazak na vlast desničarskih populista sa neliberalnom agendom po zemljama Evropske unije poremetio je klasičnu političku arhitekturu kontinenta. Klimaks potresa nesumnjivo je bila pobeda Donalda Trampa 2016, kada su Britanci na referendumu izglasali bregzit.

Posledice se šire po principu koncentričnih krugova razarajući kako razvijeni, tako i svet u razvoju. Više od polovine članica EU suočeno je sa manje ili više oštrim demonstracijama sve nezadovoljnijih ljudi.

Evropa je nedavno obeležila 30. godišnjicu protesta na mađarsko-austrijskoj granici, prvu naprslinu u Gvozdenoj zavesi, koju će glasnost i perestrojka Mihaila Gorbačova definitivno srušiti i označiti kraj sovjetskog komunizma.

Tri decenije su prošle i od krvavih događaja na Tjenanmenu, kada je više hiljada ljudi, mahom studenata, okupiralo pekinški trg protestujući protiv političkih posledica Kulturne revolucije Mao Cedunga i zahtevajući liberalizaciju društva. Vlast je uzvratila šaljući tenkove. Ni danas se ne zna da li su ubijene desetine ili stotine, a Tjenanmen je postao globalni simbol otpora i slobode.

Svet je na mnogo načina drukčiji od onog pre tri decenije. Kina je supersila koja je pretekla Ameriku i postala vodeća ekonomija sveta. Rusiju je Vladimir Putin podigao sa kolena i povratio joj nacionalni ponos. Šef Kremlja razgoreo je kroz novi patriotizam ambicije ruske moći, ako ne teritorijalne obnove Sovjetskog Saveza, što je po njemu bila „najveća katastrofa 20. veka”, ono političke i vojne.

Otkud onda masovni protesti po Hongkongu i Moskvi?

Demonstracije u Hongkongu započete su zbog predloga zakona po kojem bi bila omogućena ekstradicija u maticu Kinu. Od zakona se odustalo, ali zahtevi za slobodama iz fundamenta uzdrmavaju odnose teritorije sa Pekingom. Eho najozbiljnije krize poslednjih decenija brine centralne vlasti. U Moskvi ljudi masovno izlaze na ulice pobeđujući strah od snaga reda koje koriste palice i suzavac i hapse hiljade demonstranata koji zahtevaju da opozicioni i nezavisni kandidati mogu da izađu na septembarske izbore za moskovsku Dumu.

Kada je Putin prošle godine ponovo izabran za predsednika, opšte je uverenje bilo da će nesmetano vladati barem do 2024. Vladimir Vladimirovič pokazao se kao veoma vešt političar u posthladnoratovskom periodu. Njegova kontrola vlasti i dalje je čvrsta, ali popularnost je prvi put posle mnogo godina počela da opada kao rezultat ekonomskih nedaća ili nepopularne reforme penzionog sistema. Putin iznad svega nije zainteresovan za uvođenje više sloboda u politički i javni život. Oslanja se na vojsku, službe bezbednosti i korumpiranu biznis elitu, ne želeći da čuje glasove sa ulice.

Kina je odlukom poslednjeg kongresa KP da ne ograničava mandat generalnom sekretaru, istovremeno i šefu države, poslala signal da liberalizacija nije prioritet. Zvaničnici u Pekingu, zajedno sa vlastima Hongkonga koje im polažu račune, odlučili su se na kurs zaoštravanja. Tokom leta uhapšeno je više od 900 ljudi.

Na Zapadu se demonstrira zbog rastućih socijalnih razlika, nesigurnosti na radnom mestu ili stagnirajućih zarada, dok zemlje poput Kine i Rusije pokazuju da pate od simptoma demokratskog deficita i rastućih tendencija ka autoritarnosti.

Koliko ovaj talas protesta može da traje? Moguće je da će utihnuti, ali najave ekonomske recesije u Rusiji i opadajuće brojke kineske privrede lako mogu da budu dodatni katalizator nemira koji uzdrmavaju dva najveća autoritarna društva savremenog sveta, dve države rođene u teroru.

Sve glasniji zahtevi za slobodama po Rusiji i Kini neke analitičare navode na zaključak da bi 2019. mogla da ostane upamćena kao godina od prelomnog značaja u borbi za demokratiju. Neka nova 1989. ili 1968, 1848.

Moguće je da su ove istorijske analogije preterane, ali je činjenica da događaji u Kini i Rusiji prevazilaze unutrašnje politike i geografije dve zemlje i lako mogu da utiču na globalni svet. Pitanje je – kako?

Odgovori koje je ponudio nedavni samit G-7 u Bijaricu ne ohrabruju, čak deluju oporo jer otkrivaju koliko je malo ostalo od ozbiljnog liberalnog liderstva. Paradoks ovog vremena je da svet nikada nije bio tako povezan, ali su političke alatke kolektivnog delovanja rastuće neefikasne.

Tramp se trudio da ne bude suviše upadljiva crna ovca. Angelu Merkel napušta ambicija da bude lider Evrope, pa je, dok se sprema za povlačenje, više zaokupljena grandioznim reformističkim idejama Emanuela Makrona. Dok Britanija tone, Boris Džonson bi samo da Trampa učini što srećnijim.

Ni reči o rastućoj impotenciji UN, humanitarnim katastrofama po Jemenu, Siriji ili u Mjanmaru, bez komentara na obnovljenu nuklearnu trku Amerike, Rusije i Kine. Zapad je nekada ohrabrivao one koji se hrabro bore za demokratiju, vladavinu zakona, ljudska prava – vrednosti koje je promovisao. Ne više. Tramp obožava Si Đinpinga i Putina. EU, meka sila Zapada, ima malo globalnog uticaja. Svet se dramatično menja.

Kineski i ruski aktivisti precenjuju brigu svojih vlasti zbog kritika spolja. Glasnim ćutanjem o hiljadama demonstranata koji ne kriju glad za demokratijom lideri G-7 stvaraju neki svet za sebe, ne obazirući se što demokratija i slobode postaju deficitarna roba širom sveta. Ne samo u Moskvi ili Hongkongu. Zapad možda više nije garant zapadnih vrednosti. Ali bi barem mogao da ih zastupa.