Ratniku nije potrebno sažaljenje

Tek što je Federer poveo sa 2:1 u setovima protiv Dimitrova – u četvrtfinalu Otvorenog prvenstva SAD, koje će na kraju izgubiti – neko je požurio da uplati 53.000 dolara za četiri mesta u finalu o kojem odavno sanja. Od Đokovićeve predaje u osmini finala, masa je videla i želela samo jedno – prvi okršaj Federera i Nadala u Njujorku. Teško je zamislivo, ali od 40 mečeva Švajcarca i Španca nijedan se nije dogodio u Velikoj jabuci, a ovaj nesuđeni bio je predviđen baš za veliko finale.

Scena spremna. Nadalov put široko otvoren porazima Tima, Zvereva, Cicipasa i Kiriosa, a Federerov „uslovom svih uslova”, izbegavanjem Đokovića u polufinalu. Neko je unapred odrešio kesu za sedišta udaljena svega tri reda od terena. I neka, mislio je taj neko, jednom se kupuje karta za vremeplov, u doba kada se činilo da savršeno „Fedal” rivalstvo niko ne može da ugrozi. Jer, vrata tog vremeplova se otvaraju retko, samo kada dozvoli neželjeni treći član najtrofejnije trojke profesionalne ere.

A, nepomirljivi sukob Novaka Đokovića s njujorškom publikom počeo je još 2008. godine, kada je pre globalnih snova raspršio američke. Te godine, poslednji američki šampion Endi Rodik se narugao Đokoviću uoči njihovog četvrtfinalnog meča, navodeći različite razloge za predaje i lekarske pauze našeg tenisera: „ptičji grip, sars, antraks”.

Danas bi Rodik tom izjavom pao u isti koš s neuračunljivim Kiriosom, ali publici su se 2008, posebno američkoj, dopale šale na račun „uljeza u visokom društvu”. Sa 21 godinom, prvom grend slem titulom u džepu i trećim mestom na svetu, naš budući as našao se u situaciji da oćuti ili uzvrati. I uzvratio je, najpre na terenu, a zatim rečima – kipeći iznutra – da „očito ne boluje od 16 različitih bolesti” i da nije lepo to što je Rodik izjavio pred svima. Istog trenutka je uzdržane aplauze pretvorio u salve zvižduka, a iskusni reporter mu je, s osmehom na licu, pročitao sudbinu: „Oni te vole, okrenućeš ih protiv sebe!”

Prvi promašaj se pretvorio u dvostruku servis-grešku, kada se nešto kasnije izvinio američkom teniseru i publici, koja mu više nikada nije oprostila – ni prvo ni drugo. Jasno je šta je naš mladi teniser tada mogao da misli o njima, baš kao i pre neki dan, kada je tražio opravdanje za gledaoce koji su ga izviždali posle predaje Vavrinki u osmini finala.

To laviranje između balkanskog prkosa na terenu i pokušaja da izgladi odnose s belim svetom obeležilo je karijeru Novaka Đokovića. Vreme je pokazalo da će ga poštovati jedino ako ih pobeđuje i dok ih pobeđuje. U Njujorku će kasnije izbezumiti i globalnog ljubimca Rodžera Federera, spasavajući vezane meč-lopte 2010. i 2011, ali će ostati osetljiv na netrpeljivost i čak pet puta gubiti finala, koliko na sva tri ostala grend slem turnira zajedno.

Taj bol i bes je morao da oseti i posle predaje Vavrinki, kada je ispraćan s terena zvižducima publike, čiju su reakciju osudili gotovo svi strani komentatori. Iskreno ili ne, to je već drugo pitanje. Đoković je, međutim, još jednom tražio pomirenje:

– Žao mi je publike. Oni su očito došli da vide ceo meč i to nisu dobili. Mnogi nisu znali šta se desilo i ne mogu se kriviti zbog toga.

Nije samo njujorška masa redovno protiv Đokovića. Gori odnos doživljava na Vimbldonu, gde gledaocima – od kojih se očekuje znatno viša opšta i teniska kultura – nije pružio nikakav razlog za animozitet. Ako ne računamo to što je 2006. odbio da pređe u britansku reprezentaciju i što je vršnjaka Endija Marija lišio mnogih titula... Ne treba ići unazad, dalje od ovogodišnjeg finala Vimbldona i podrške Federeru koja je prelazila sve granice.

I nisu u pitanju samo nacionalni razlozi. Đokoviću se ne oprašta što je svrgao teniske ikone, čiji međusobni susreti pune stadione. Ako već ne mogu da se sastanu u Njujorku, Federer i Nadal će u februaru odigrati egzibicioni meč u Južnoj Africi i napuniti kase. Karte su u Kejptaunu neuporedivo jeftinije, od 10 do 60 evra, ali su zato prodate putem interneta za svega deset minuta – svih 48.000 mesta.

Večita priča o odsustvu svetske ljubavi i poštovanja za Novaka Đokovića nije stvorena ovde. Ona je, pre svega, osveta zapadnih medija za njegovu neželjenu dominaciju, gađanje u slabu tačku pobednika koji želi nemoguće – da ruši idole i ostane voljen. Kada pobeđuje, poručuje mu se da nikada neće biti Federer, čak ni kada sruši sve njegove rekorde. Kada gubi, merače, nudeći mu licemerno saučešće i ulogu malog Kalimera. U oba slučaja se zasenjuju rezultati.

U Australiji, Francuskoj, Španiji, Velikoj Britaniji ili Americi, oseća se prirodna netrpeljivost prema onom ko je na terenu ponizio njihovu slavu i tradiciju. Na Dalekom istoku Đoković nije prevratnik, nego se slave njegove veštine, teško razumljive zapadnom svetu. Jer, prkos, inat i unutrašnja snaga našeg ratnika nisu vidljivi golim okom, kao Federerova elegancija i Nadalova eksplozivnost. Čak ni ovde nikome nije jasno kako je Đoković pobedio Federera u finalu Vimbldona, a kamoli samom Švajcarcu. Možda su istočnom svetu te tajne bliže i draže.

Ratniku se ne prašta predaja, jer masa želi krv i borbu do kraja, ali mu ni sažaljenje nije potrebno. Na način koji samo on zna, Novak Đoković je dosegao nezamislive visine, iako povike „Rodžer!” u glavi pretvara u „Novak!”, iako se s tim bori tokom cele karijere. I uprkos ulozi uljeza iz male balkanske zemlje, koju će i dalje s ponosom nositi.