O pokojniku sve najlepše
Komemoracije su svečani skupovi upriličeni radi odavanja počasti preminulim uglednim i zaslužnim članovima neke zajednice. Komemoracije se održavaju i radi sećanja na masovne tragedije ili istorijske događaje u kojima su istaknuti pojedinci ili čitave grupe žrtvovali živote za ostvarenje kolektivnih ciljeva. Slično javnim komemoracijama, u krugu porodice i prijatelja održavaju se pomeni onima koji možda nisu bitno uticali na velike institucije i događaje ali su, već samim svojim postojanjem, ostavili trag u svom neposrednom okruženju.
Na komemoracijama se po običaju ističu one osobine i postupci preminulih kojima su oni zadužili zajednicu i kojima su pokazali odanost nastanku i vrednostima te zajednice. Retko se kada, osim u crnohumornim vicevima i filmovima, dešava da poneki nespretni govornik pomene neprilične osobine i postupke pokojnika, makar one bile nezaboravne. Kada se tako nešto desi, to izaziva opštu sablazan okupljenih, što samo svedoči da je takvim gestom govornik više povredio prisutne nego na te reči neosetljivog pokojnika.
Ističući ono što je krasilo pokojnike, na komemoracijama se zapravo ističe ono što je najvažnije za kolektivni duh zajednice. Otuda i imperativ sadržan u izreci – o pokojniku sve najlepše. Sociolozi su odavno primetili da je smisao i funkcija ovakvih skupova pre svega jačanje unutrašnje solidarnosti zajednice i konsolidacija oslabljene grupe. Opraštajući se od pokojnika i podsećanjem na njegov životni put okupljeni zapravo jačaju ono što je Dirkem nazivao kolektivna svest, koja je neophodna zarad ostvarivanja ne samo aktuelne stabilnosti, već i postavljanja kolektivnih ciljeva.
Iz tog razloga na komemoracijama se retko mogu sresti oni koje zajednica ne prihvata, bez obzira na to kakav je bio stvarni odnos pokojnika prema tim ličnostima. Kada Topalovići sahranjuju Panteliju, čukununuk Mirko je nepoželjan i najuren lopatom, ne zato što ga je pokojni Pantelija manje (ne)voleo od ostalih, već zato što u tom trenutku prkosi interesima porodice. Kada Zmaj od Šipova traži da sahranu napuste oni koji prekidaju i ne podržavaju njegov „referat” koji drži nad grobom svog oca, on to čini da bi zaštitio mit o poreklu njegove porodice i s tim povezan poželjan odnos prema budućnosti, bez obzira na upadice koje spore njegovu faktičnost. Kada Poljaci ne pozivaju ruskog predsednika na obeležavanje početka Drugog svetskog rata, to je poruka da Rusiju ne vide u krugu zajednice naroda koji dele zajedničke vrednosti bez obzira na to što tih vrednosti ne bi ni bilo da više od dvadeset miliona Rusa i ostalih naroda SSSR-a nije dalo život u tom ratu. Ukratko, da parafraziram staru dosetku: ako se činjenice i istorijska istina ne poklapaju sa duhom vremena i aktuelnim savezništvima – tim gore po činjenice. No, u tom smislu države ne predstavljaju izuzetak. Dovoljno je posmatrati porodične skupove kao što su krsne slave (komemoracija svecu zaštitniku porodice) ili obeležavanja godišnjica različitih institucija, pa se na osnovu liste pozvanih i značaja koji im se pridaje neretko može ustanoviti koje vrednosti i savezništva organizatori sada preferiraju, bez obzira na značaj koji su u njihovom životu i stvaranju imali neki od onih koji nisu pozvani.
Obeležavanje velikih istorijskih događaja kao što su počeci i završeci velikih međunarodnih i unutrašnjih sukoba, sećanja na datume rođenja i smrti velikih istorijskih ličnosti ili podsećanja na velike i masovne tragedije koje su obeležile određenu epohu, takođe predstavljaju svojevrsne komemoracije i takođe imaju sličnu funkciju jačanja solidarnosti i postavljanja novih ciljeva.
Skup posvećen obeležavanju završetka Prvog svetskog rata, odnosno raspored sedenja, nije, naravno, bio slika doprinosa koji su pojedine zemlje dale tom događaju. Uostalom, mnoge zemlje učesnice komemoracije nisu tada ni postojale. On je bio slika snage zemalja i još više značaja koji im organizator pridaje u današnjem sistemu svetskih i evropskih odnosa. U slučaju Srbije, to je bila poruka da tapija koju je stekla u Prvom svetskom ratu danas više ne važi.
Još brutalnija poruka stigla je sa nedavno održanog skupa u Poljskoj posvećenog obeležavanju početka Drugog svetskog rata. Nesumnjiv i, bez obzira na tadašnji pakt između Nemačke i SSSR-a, teško objašnjiv istorijski revizionizam, samo dodatno svedoči da istorija i istorijske činjenice nisu bile glavna preokupacija organizatora. Komemoracija je poslužila, pre svega, da se ojačaju sadašnje veze i pošalje poruka ko pripada, a ko ne pripada krugu novog savezništva. Bez obzira na pravdanja koja su stigla iz ambasade Poljske u Beogradu, teško se oteti utisku da je izostanak Srbije povezan sa izostankom Rusije. Zapravo, tim gestom je poslata simbolička (skrivena, ali nedvosmislena) poruka da jačanje veza sa Rusijom slabi veze i savezništvo sa krugom zemalja okupljenih na komemoraciji u Varšavi.
Profesor na Filozofskom Fakultetu u Beogradu