Vida Ognjenović: Moji komadi su ispovedna literatura

Podgorica, Budva – Prvo pozorišno ostvarenje Vide Ognjenović na budvanskom festivalu „Grad teatar” bila je predstava „Kanjoš Macedonović” 1989. godine, kao savršeno iskustvo za brojne posetioce. Bilo je to neviđeno bavljenje folklornom građom, bez minimalizacije te građe, bez stereotipa u etničkom prostoru. Bila je to raskošna studija jednog mentaliteta i odličan pokušaj da se Stefan Mitrov Ljubiša približi tadašnjoj publici.

Ove reči izgovorila je profesorka Božana Jelušić, govoreći o „Budvanskom krugu Vide Ognjenović” u nastavku budvanskog književnog festivala „Ćirilicom”, čiji su organizatori Narodna biblioteka Budva i Udruženje izdavača i knjižara Crne Gore.

Jelušićeva je dodala da je druga predstava „Kanjoš Macedonović”, koju je Vida režirala za „Grad teatar” 2011. godine, „bila potpuno drugačija”.

„Dok je u prvoj predstavi gledalac mogao prepoznati optimizam pred stvarnošću, 2011. godine, Vida je pomerila težište i pokazala kako izgledaju male sredine, opake i dvolične, besmisleno zatvorene i narcisoidno zagledane u sebe”, dodala je Jelušićeva. „Te dve predstave u istom luku pokazale su ne samo Ljubišu i njegovo delo već su na neki način bile i Vidina autobiografija.”

Govoreći o predstavi „Kanjoš Macedonović”, književnica i rediteljka Vida Ognjenović je kazala da je ovaj komad doživela kao „uveliko ispovednu literaturu”.

„Ne mogu da kažem da je to otisak prsta, ili moj DNK, ali jeste utrkivanje mog pogleda na svet i ja sam se poslužila Ljubišinim delom, kao što se on poslužio narodnom legendom. Ja sam najpre Kanjoša spasila da bude plaćeni ubica i da ubija Furlana, da bi se dodvorio Duždu i doneo povlastice svom malom polisu u Budvi i Paštrovićima”, rekla je autorka.

Predstava „Kanjoš”, rađena 2011. godine, „govorila je o našem sveopštem rasapu, o pobedi novca i nekog drugog kriterijuma života i nekih drugih ciljeva u životu, a to su brzi uspesi, koncentracija moći novca i pre svega moći ucene”, kazala je Vida Ognjenović.

„Kanjoš je slojevita ličnost, razuman, okretan čovek koji dobro poznaje Mletke i njihove osobine i ume da se prema njima odnosi i da ih nadigra. Taj dosetljivi čovek, u predstavi rađenoj 2001. godine je gubitnik jer dosetljivost više nije u igri. Traži se veština, menadžment, traži se varalica”, dodala je Vida.

O predstavi „Jegorov put”, koju je radila po narudžbi budvanskog „Grada teatra”, ona je napomenula da je istorijska građa „o ovom prostoru Paštrovića neobično zanimljiva i mitonosna i ponekad vam se čini, da su neki istorijski događaji i priče kao mit izmišljeni, a nisu”.

„Za sve što sam naučila o ovom i ovim slojevima nasleđa, zahvalna sam dr Miroslavu Luketiću i njegovom delu. Razgovori s njim su me jako osvestili. Dugo sam razmišljala, kako da Jegor bude dramska ličnost i odlučila se da napišem dramu s njegove tačke gledišta. Šta on vidi u mestu u kojem živi i u kome se zavetovao na ćutanje, na raskrsnici prolaznika i polaznika”, ispričala je brojnoj publici Vida Ognjenović. „On ni sa kim ne govori jer je nem, ali njegova komunikacija saznanja i čitanja ovoga sveta poslužila mi je kao dramska radnja.”

Upitana iz publike da li bi volela da njena dela čita veći broj čitalaca, Ognjenovićeva je odgovorila da „nema pisca koji bi želeo da se ograničava na jedno selo, na jedan grad, na jednu republiku jer svaki pisac bi hteo da bude pisac svojih čitalaca ma gde da su i ma na kom ga jeziku čitali”.

„Mene je na jednoj književnoj večeri, negde u Srbiji, neko pitao jesam li ja srpska, jugoslovenska ili crnogorska književnica, na šta sam im rekla – ja sam antifašista.”