Menjajmo Srbiju dok je vreme

Kažu da Kinezi imaju običaj da idu kod lekara kad im je dobro, kad nisu bolesni. Tad vade krv, testiraju mokraću, snimaju pluća... Ne slučajno. Videćemo i zašto. Kad ovu vrstu medicinske trijaže primaknemo godinama u zalasku, primetićemo još jednu neobičnu zakonitost, neuparivanje u kojem je ili glava bistra, a telo i fizika otkazuju, ili obrnuto – telo očuvano, a u glavi zamućeno.

Prinesimo ovu medicinsko-biološku matricu na podlogu društvenih procesa. Doći ćemo do istih zakonitosti, sličnih saznanja. Kamo sreće da nam je neko sredinom sedamdesetih godina prošlog veka, kad je Jugoslavija bila u rangu srednjeevropski razvijene zemlje, mogao reći kako je, da bismo je sačuvali, moramo menjati. Kad je Jugoslavija još bila zdrava nedostajao nam je ovaj, kasnije se pokazalo, tako dragocen savet. Kad se razbolela saveti više nisu bili potrebni. Dijagnoze postaju različite, a terapije još raznolikije, što je stvorilo konfuziju kao uvod u građanski rat. Šta bi to bile dragocenosti ovog saveta u vreme kad nam je, što bi Nemci rekli, išlo dobro? To da Jugoslaviju moramo menjati u tri pravca: sve veću neefikasnost društvene svojine zamenjivati za privatnu, za preduzetništvo; federaciju pomerati prema konfederaciji; jednu partiju zamenjivati za višestranačje i uvođenje više demokratije. Nažalost, to nije imao ko da nam kaže. Bili smo i ostali, kako je to Đinđić govorio, nedovršeno nedorečena država.

I druga vrsta terapije, neuparivanje glave i tela, takođe ima svoju refleksiju u društvenim procesima. Ispoljava se u neuparenosti nivoa razvoja centra i provincije. U udžbenicima regionalne ekonomije sa Zapada pročitao sam da kada disproporcija između centra i okoline pređe odnos jedan (centar) prema sedam (provincija) pale se sve lampice, alarmi, zvone zvona za uzbunu. Kod nas danas kvadratni metar stana u širem rejonu centra Beograda košta već skoro 3.000 evra, dok se u nerazvijenim gradićima, takođe u centru, ali njihovom, mogu kupiti stan ili kuća za 300, pa čak i 200 evra po kvadratu. Odnos je jedan prema deset ili čak 1:15. Duplo smo već prekoračili društveno prihvatljivu granicu (1:7). Duboko neuparena glava (centar) i telo (ostala Srbija). Tu farmaceutika i lekovi više ne pomažu. Izgubili smo orijentire, a onda i koncepciju. Srbija se najbrže prazni na bokovima i tako nam zemlja u svakom pogledu, bezbednosnom, ekonomskom, demografskom, postaje ranjiva.

Do ove vrste neravnoteže u velikoj meri je doveo i centralizovani Ustav iz 2006. Skrojen na tromeđi Koštunica, Tadić, Nikolić. Oni su otišli s vlasti, ali delo je ostalo, ostao je Ustav iz 2006, kao neuspela kopija onog iz 1990. Ponovimo pouku iz Kine: hajde sada, kada smo još koliko-toliko zdrava zemlja, da preduzmemo odgovarajuće korake – da bismo Srbiju sačuvali, moramo je menjati. Moramo joj udahnuti nov kvalitet, pripremiti potpuno novi ustav. Razloga je mnogo u svim sferama života, vratiti građanima građanska prava, suzbijati vlast i volju partija. Sadašnji ustav u skoro svim svojim članovima ima parolu o građanskim pravima, a onda odmah, već u drugom stavu istog člana, kaže se da će se ovaj princip razrađivati zakonom. Zakone donosi parlament, a u njemu sede partije. Zato smo više partijska nego pravna država. Građanska i ostala suštinska prava moraju postati predmet ustava, a ne zakonska materija. Decentralizacija je, recimo, ustavna, a ne zakonska kategorija, jer svaka sredina najbolje zna kako najviše da pomogne sama sebi. Nauči me da pecam ribu, a ne da mi je poklanjaš – opet mudrost stare Kine. Kako ovaj drugi stav, u skladu sa zakonom, izbacivati iz ustava ili ga svesti na minimum, pravo je pitanje za novi kvalitet ustava.

Vremena još imamo da razmišljamo, da iznosimo predloge i alternative, nismo još u nekoj konfuziji, u neredu kada sve postaje kasno, traumatično, halucinirajuće. Da menjamo život, svoj i države, kad smo zdravi i zdrave pameti. U Srbiji se kaže – prase se ne goji uoči Božića. U ovoj tezi nema ničeg novog. Ljudska misao je obično vrlo stara i davno rečena, kao ona s početka ovog teksta kod starog naroda, Kineza. Iskoristimo milostive zrake sunca da šetaju po prelepoj geografiji Srbije i ne dozvolimo da sunce „sija kao bure upaljenog ulja”, kako je to jednim povodom primetio Crnjanski. Ne dozvolimo logiku spržene zemlje, nenastanjene, prazne, devastirane prirode i čovekove okoline. Menjajmo Srbiju dok je vreme, valjda imamo dovoljno iskustva i opomena iz umiranja Jugoslavije. Grešiti je ljudski, ali je glupo ponavljati greške, opet neko, od mudraca, davno zapisa.

Publicista, bivši član Savezne vlade (u SFRJ)