MRK POGLED NA VLAST

Prošle nedelje na istoj ovoj stranici, u istom danu, pisao sam o izjavi Vojislava Šešelja, kojom je, u prvom delu, oslobodio krivice čoveka koji je pravosnažno osuđen za ubistvo Zorana Đinđića, a u drugom delu izjave uporedio je Zvezdana Jovanovića s Gavrilom Principom. Potom su svi, osim, naravno, čelnika Srpske radikalne stranke, osudili ovakve reči, uključujući tu i srpsku vladu u punom sastavu, dakle i DSS krilo tehničke vlade, ljude koji sada, s radikalima i socijalistima, očijukaju oko sastavljanja nove vlade.

Napisao sam tada da je tu bila reč o nečem krupnijem, nečem što se tiče civilizacijskih dostignuća, dubljeg smisla budućnosti Srbije, svakako dubljeg od izbornom voljom smenjivih vlada koje dođu i prođu s manje ili više uspeha ili štete.

Moj utisak da se, blago rečeno, u ova nervozna vremena, ispoljava jedan revizionistički pogled na društvo, ljude i događaje, samo je pojačala izjava Milutina Mrkonjića, iz SPS-a, o tome da je uslov koalicionog sporazuma oko te nove vlade prestanak gonjenja porodice Slobodana Miloševića i hitno oslobađanje Dragoljuba Milanovića, bivšeg direktora RTS-a, u svim instancama pravosuđa osuđenog zbog nesavesnog vršenja dužnosti što je uzrokovalo smrt 16 ljudi.

Vojislav Koštunica, kome je od svih političkih akcija kojima je raspolagao na ovdašnjoj berzi, visoko kotirana, verovatno, još samo ona na kojoj je upisan legalizam,svim moralnim i političkim iskušenjima kojima je izložen, sad treba da pridoda i odluku o pravljenju vlade sa strankama čiji istaknuti čelnici veruju u pobedničko pravo, pravo da se istorija i sudske odluke svaki put pišu iznova.

Da li je slučajno ovo dupliranje, ponavljanje opasne namere da se s preuzimanjem vlasti preuzme i kontrola nad institucionalnim mehanizmima društva, posebno u sudstvu, koje bi moralo biti razdvojeno od izvršne vlasti, i da li je reč o osvetničkom pohodu protiv političkih neistomišljenika?

Postoji ona narodna izreka koja govori o zmiji i gušteru, pa je razlog za strah sasvim opravdan čim se setim socijalističko-radikalskih zakona o informisanju i Univerzitetu, gde su ispoljena oba pomenuta sindroma.

Duboko sam uveren da je u Srbiji došlo do relativno jasnog učvršćivanja društvenih institucija, da su formirane nove navike građana i da je povećano njihovo očekivanje od odgovorne vlasti, što ne znači da udarničkim radom sve to ne može da se sruši. A kako vidim, Šešelj i Mrkonjić se kandiduju za predradnike u tom akcijašenju.

Život jeste komedijant, jer u istom danu kada se Milutin Mrkonjić zaleteo da oslobađa istrage od odgovornosti članove porodice Slobodana Miloševića, a Milanovića od izdržavanja zatvorske kazne, policija je pohapsila mafiju, advokatsko-sudsku-policijsko-medicinsku, koja je za pare radila to isto.

Razlika nije beznačajna. Pohapšeni su to radili za novac, a Mrkonjić ostavlja utisak čoveka koji to radi za badava, ali je efekat isti i podjednako je štetan ne samo po institucionalne okvire uljudnog društva, već i na osećaj građana da su pred zakonom svi jednaki i da niko nije – nedodirljiv.

Mogućno je, međutim, da Mrkonjić uopšte nije slao poruku onima s kojima sada formalno pregovara o sastavljanju republičke vlade, već da je strela uperena ka drugom taboru, na čijem je čelu čovek kome je Ustavom i zakonom dato pravo da amnestira ljude.

Ali, u svakom slučaju, svakim danom sve je vidljivija činjenica da se iza naoko načelnih i celomudrenih principa oko kojih bi se formirala vladina koalicija vodi i jedna ozbiljna trgovina, što je, recimo, uobičajena praksa svuda, ali ne preko onih granica koje bi ugrozile institucije na kojima počiva pristojno društvo.

Glavni urednik nedeljnika „Vreme”