Spasitelji odbačene novorođenčadi

Ne usuđujem se da razmišljam o opravdanju majki koje rode i ostave svoje dete. Zakon to kvalifikuje kao teško krivično delo pokušaja ubistva. Neka deca imaju sreće da ih napuštene, ostavljene, odbačene pronađu spasitelji. Opisujem događaj iz Drugog svetskog rata. Selo Janjila najbliže vrhu Grmeča (1604 m). Moj deda dobitnik Ordena Svetog Save za obnovu škole i crkve i njegova tri sina (tri kćeri su se udale) sagradili su 1935. godine tri kuće prvi put pokrivene crepom. Ustaše 1941. godine na Petrovačkoj cesti pale sva srpska sela, bez milosti, i crkve i škole. U vatri sa kućama goreli su i muškarci, žene i deca ako nisu uspeli da pobegnu u šumu. Dvadeset meseci posle stiže naredba: Grmeč nije bezbedan. Nemačke trupe ne štede nikog. Zebnja mojih roditelja– pet sinova je sa partizanima. Daleko smo od sela u nepoznatim predelima. Surov, hladan januarski dan. Dva vranca vuku saonice sa hranom. Samo ja sedim (šest godina) na džakovima. Moja majka glasno zapoveda: „Stanite, čujem plač deteta”. Prati trag u dubokom snegu, približava se najvećoj smrči. Podiže u krpe umotano od studeni pomodrelo dete. Prislanja ga na grudi. Zna Mara kako se to radi, odgajila je svojih sedmoro. Govori detetu: „Pronaći ću ja tu beštiju što te je ovde ostavila da se smrzneš. Očitaću joj bukvicu”...

Moji roditelji kolonizacijom 1945. godine doselili su se u Elemir kod Zrenjanina. Njegovi kod Pančeva. Kažu, da je hiljadu puta poželeo (znao je gde smo) da upozna Maru, majku spasitelja. Nikad nije?

Špiro Solomun,
Beograd