Poslednji nepalski kralj

ANALIZA VESTI
Nepalci, njih oko 29 miliona, prekjuče su se probudili u kraljevini, a na počinak otišli u republici. Promena nije mala, s obzirom na to da su kralja imali još od 1768, kada je ustanovljena Šah dinastija čiji je poslednji predstavnik u utorak ostao bez krune, sa otkaznim rokom od 15 dana za svih sedam kraljevskih palata. Ostavši bez trona, kralj Gajnendra će s vremenom izgubiti i svoje božansko poreklo – sve manje (bivših) podanika biće uvereno da je on, kao i svi njegovi prethodnici, zaista inkarnacija Višnua, božanstva iz vrhunskog trijumvirata hinduizma.

Politička inkarnacija (ponovno rođenje u drugom obliku) Nepala rezultat je procesa koji je započeo još u devedesetim, kada prve unutrašnje pobune signaliziraju da nešto nije u redu s kraljevinom u kojoj je polovina stanovnika nepismeno i gde ekstremno siromaštvo većine koegzistira sa vulgarnim bogatstvom nekolicine. Taj proces je ubrzan masakrom na dvoru 2001, u kome je poremećeni krunski princ ubio oca, majku i još šestoro braća, sestara i rođaka, da bi potom presudio i sebi.

Umesto ubijenog popularnog kralja Birendre, na presto dolazi njegov nepopularni brat, koji se za minulih sedam godina nije proslavio kao vladar. Oprobao je sve nedemokratske metode: od zavođenja vanrednog stanja do preuzimanja apsolutne vlasti, da bi na kraju bio politički poražen od dojučerašnjih pobunjenika koji su mu sve vreme u krunu gurali trnje.

Preobražaj Nepala u republiku zanimljiv je pre svega zato što je to politička pobeda radikalnih nepalskih komunista, koji u imenu svoje partije imaju i dodatak „maoisti”. U svetu u kome je revolucionarni komunizam već u muzejima, nepalski maoisti su upadljiv izuzetak.

Njihova „narodna borba” sa proklamovanim ciljem da monarhiju pretvore u marksističku državu počela je 1996, istovremenim napadom na šest policijskih stanica u unutrašnjosti zemlje. Pokret, koji je na početku bio samo replika sličnih lokalnih pobuna sa radikalnim maoističkim predznakom sa kojima se već četiri decenije u pojedinim svojim delovima rve Indija, nije međutim bio privremeni fenomen. Počeo je da se širi – broj boraca je u jednom momentu narastao je na više od 20.000.

Uzor mu je, bar po okrutnosti i metodama (gerilsko vojevanje, otmice, likvidacija protivnika, zastrašivanje), bio peruanski „Svetli put”, ali za razliku od latinoameričkih drugova koji u svom naumu nisu uspeli, Nepalci jesu. Nisu, doduše, izvojevali vojnu pobedu, ali pošto nisu ni poraženi, mirovnim sporazumom 2006. odložili su oružje (borci su smešteni u specijalne kampove koje nadgledaju UN) – i legitimno se uključili u politiku.

A onda su, na prošlomesečnim izborima za ustavotvornu skupštinu, priredili veliko iznenađenje, postavši, sa više od trećine osvojenih mesta, najveća pojedinačna stranka. Ostale partije, uključujući i najpoznatiju Nepalski kongres, manje ili više voljno su prihvatili njihov zahtev za ukidanje monarhije, što je u utorak i ozvaničeno sa 571 glasom „za” i samo četiri „protiv”.

Ono što je u slučaju nepalskih maoista posebnost, to je što su borbu vodili bez spoljne podrške (članovi su, istina, „maoističke internacionale”). Dva velika (i jedina) nepalska suseda, Indija i Kina, u njima su videli samo pretnju regionalnoj stabilnosti, pa Delhiju i Pekingu sada ostaje da se nadaju kako će „maoisti” postati „dengisti”.

Takva nada nije bez osnova. Kako sada stvari stoje, novi nepalski premijer biće upravo „drug Pračanda” („žestoki” na nepalskom), vođa pobunjenika, inače harizmatična ličnost, koja se u političkim manevrima pokazala podjednako veštom koliko i u gerilskim.

Uspeh ove maoističke pobune objašnjava se i socijalnim prilikama u Nepalu, društvu koje je, kao i indijsko, podeljeno po kastinskim linijama. Osećaj društvenih nepravdi i neopravdanih nejednakosti je veoma jak, kao i želja da se u tom pogledu nešto promeni.

Bolje društvo koje su obećali pobunjenici neće sa republikom doći samo po sebi, pa Nepalu predstoje ona vrsta iskušenja koja svugde dolaze kad se velikim obećanjima podstaknu očekivanja koja se po pravilu završavaju razočarenjima. U Katmanduu će se u sledeće dve godine pripremati novi ustav, a do njegovog usvajanja Nepalcima će biće neophodni opipljivi dokazi da valja – i da im je bolje – bez kralja.