Tatarstan u tranziciji

Čini mi se da se u ovoj rubrici malo pisalo o životu u Rusiji i ruskim republikama i to me je ponukalo da napišem ovaj tekst, budući da sam se upravo vratila sa jedne kraće službene posete Tatarstanu. Ta država je u sklopu ruske federacije, ali uživa visoki stepen autonomije. Kazanj je danas administrativna prestonica republike Tatarstan i ima negde oko 1,1 milion stanovnika, od kojih je oko 51% Tatara a manje od pola Rusa. Podatke o procentima manjina nismo uspeli da dobijemo. Kazanj je proslavio svoj milenijum tj. hiljadu godina postojanja 2005.god i za tu svečanost pre par godina su se jako dobro pripremili. Svuda u gradu možete videti mnoštvo novih stambenih i poslovnih zgrada, obnovljenih fasada, a i danas se intenzivno gradi, jer cene nafte i gasa u svetu skaču svakodnevno, dakle ima se para-može se. Šteta je što se neke od starih drvenih zgrada u potpunosi ruinirane i na njihovom mestu niču grandiozni objekti u staklu, metalu ili obloženi granitom. Tako su nam prilikom obilaska grada pokazali upravo srušenu staru kuću, u kojoj je navodno rođena Gala, žena Salvadora Dalija.  Na tom mestu bi trebalo da nikne nova stambena zgrada.

Kazanjski državni univerzitet postoji od 1804. godine i treći je po veličini u Rusiji. Na njemu su studirali neki veliki ljudi poput pisaca Aksakova, Tolstoja, kompozitora Balakirjeva, umetnika Jakobija, naučnici Lavrentijev, Neckin, Parin, Bajev itd. Zanimljivo je da je i Lenjin bio student Univerziteta u Kazanju ali svega 3 meseca, jer je sa istog izbačen pošto nije poštovao potpisanu izjavu da se neće baviti politikom (koju smo imali prilike da vidimo u istorijskom muzeju Univerziteta), a koju su u to vreme potpisivali svi studenti prilikom upisa.

Ono što sam bila u prilici da vidim prilikom posete Kazanju jeste da ovaj veliki centar u kome ima preko 100 hiljada studenata danas prerasta u slične postkomunističke gradove, u kojima ima brojnih kontrasta, obeležja nekadašnje sovjetske ere i novih demokratskih tendencija. Velika statua Lenjina nije uklonjena sa glavnog trga, a državni univerzitet i dalje nosi njegovo ime. Primetne su skupe limuzine po gradu, zapadni prodajni lanci, dok su na žalost nestale mnoge od lokalnih tradicionalnih radnji. Danas u Kazanju postoji i veliki muzej posvećen operskom bardu Fjodoru Šaljapinu, koji se rodio u ovom gradu.

Impresivna su obnovljena zdanja Kazanjskog Kremlja, Kul Šarif džamije, te pravoslavne crkve koja se još uvek rekonstruiše, a u kojoj se čuva original izuzetno vredne ikone Kazanjske Bogorodice, iz 1579. god. Istu su 1904. ukrali i posle burnog putešestvija po raznim zemljama, 1993. god je data Papi Jovanu Drugom i čuvana je u njegovoj radnoj sobi u Vatikanu. Uprkos nastojanjima Pape da je lično vrati Rusima prilikom posete Moskvi ili Kazanju, to se nije dogodilo, jer je nailazilo na otpor Moskovskog patrijarha. Tek 2004. godine ikona je bezuslovno vraćena Moskvi da bi je prilikom milenijumske proslave Kazanja u julu 2005.god Patrijarh Aleksej Drugi i predsednik Tatarstana Šamijev svečano postavili u Kazanjskom Kremlju, odakle je je kasnije prebacena u Crkvu uspeća svetog krsta.

Na žalost i ovde su, kao i u drugim zemljama u tranziciji, primetne velike razlike među stanovništvom. Državni službenici sa kojima smo bili u prilici da neformalno razgovaramo, dosta su zadovoljni svojim primanjima, koja se kreću od 600 do 1000 dolara, s tim što načelnici imaju i do 1500 dolara. Prostorije u kojima rade su velelepne, opremljene skupim nameštajem, poslednjim tehničkim uređajima. Svi voze nove zapadne automobile, mada običan svet i dalje vozi „Lade Samare“ ili koristi javni prevoz, koji je sličan onom kod nas: isti crveni trolejbusi u poluraspadnutom stanju. Kazanj je povodom proslave milenijuma dobio i metro, ali kako kažu u šali, to je najkraći metro na svetu – ima svega 3 stanice!  

Bolna tačka i ovde su izuzetno niske penzije ok oko 2700 rubalja, što je manje od 100 eura. Kako penzioneri preživljavaju sa takvim mesečnim prihodom, ostala je  nepoznanica. Prosvetni radnici takođe nisu najbolje placeni i ovde ima dosta ljudi koji su primorani da pored redovnog posla rade i nešto privatno da bi preživeli.  

Ono što me je prilično zbunilo i u šta prosto nisam mogla poverovati jeste hijerarhijsko ustrojstvo vlasti. Primetila sam da kad god neki od glavešina prolazi pored nižih službenika, isti moraju da ga pozdravljaju tako što ustaju sa stolica, u nekoj vrsti salutiranja. Najpre sam mislila da je to slučajno, ali sam videla da se scena ponavlja svaki put i nisam odolela da ne pitam - zašto to rade… Nisu razumeli pitanje jer oni za drugačiju praksu ne znaju…Pomislih šta bi bilo da mi skačemo na noge lagane svaki put kad pretpostavljeni prolazi pored nas???

Poslednje večeri boravka ovde uspeli smo da iskoristimo slobodno vreme i da sami prokrstarimo kroz deo Kazanja u kome žive siromašniji slojevi. Videli smo zgrade ružnih fasada, polupanih prozora, kontejnere iz kojih se puši zapaljeno smeće, đubre na sve strane, neosvetljene ulice sa puno rupa, blata itd. To je ona druga strana medalje. Nasuprot tome je centar grada i naš velelepni hotel – sa jakim obezbeđenjem na samom ulazu, da se spreči unos oružja, zatim mnoštvo prodavnica sa skupom robom koje zvrje prazne, i restorana i noćnih klubova…Bili smo u prilici da nas na ulici prolaznici glasno pozdravljaju čim čuju da govorimo neki strani jezik i odmah pitaju odakle dolazimo…

Doživeli smo i da nam posle dugog stajanja u redu u menjačnici službenica zalupi prozorče na šalteru jer ima pauzu „od 13 do 14“, kao i da koleginica iz  Velike Britanije kojoj je izgubljen prtljag dobije uputstvo da uz komplikovanu papirologiju lično ide čak u Moskvu po svoj kofer...O komplikovanoj proceduri dobijanja poslovnih viza koja je trajala preko 6 nedelja da i ne govorim...

A možda je stvar u tome što je na vlasti u Tatarstanu već 20 godina isti čovek…Lokalci nam rekoše da su zadovoljni i da ga zato ne menjaju…njegovi sinovi drže pod kontrolom naftnu industriju, a jedan je veliki ljubitelj skupih trkačkih automobila….zvuči nekako poznato, zar ne?