Zar i ti sine Skote

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington, 29. maja – „Zar i ti sine Skote“… Parafraza legendarnih reči starorimskog Cezara, kad je spoznao da je među pučistima i njemu vrlo bliski Brut, oseća se sada u atmosferi službenog Vašingtona, uzrujanog povodom memoara bivšeg portparola Bele kuće Skota Meklelana (40) u kojima je „neočekivano oštro“ i u vidu „ličnog prevrata“ kritikovao „varljivost“ politike administracije Džordža Buša.

Meklelan je, podseća se, važio za jednog od službenika najodanijih „gazdi“, zemljaku iz Teksasa. U ime te lojalnosti je javnosti iznosio, kako je sam priznao, niz neistina, ali „ne svesno“, već kao činovnik „zaveden“ izvitoperenim verzijama „odozgo“ – o nizu zbivanja koja su uticala na život sunarodnika pa i na svetske odnose – „serviranim odozgo“. Kada se najzad „opasuljio“, dve godine po odlasku s funkcije predsednikovog predstavnika za štampu, osetio se obaveznim da na videlo iznese „istine“ do kojih je došao.

Njegove kolege, još sklone Bušu, doživljavaju ga kao „izdajnika“, koji radi bolje prodaje svoje knjige „prodaje“ red koji ga je uzdigao. I – kažu kako „Skot sada više nije onaj čovek koga smo znali kad smo radili na istom poslu“.

U Vašingtonu su, ovako ili onako, oživele zapaljive priče o pouzdanosti veza unutar vlasti i njenog opštenja s javnošću. Meklelan tvrdi, naime, da prestonicu prožima „kultura obmane“, da je Bušova ekipa često „prodavala rog za sveću“, pogotovu u „napumpavanju“ povoda za oružani napad na Irak, reagovanju na uragansku katastrofu Nju Orleansa i okoline, kao i u aferi (u okviru smišljanja rata protiv Iraka) s nedozvoljenim obelodanjivanjem identiteta tajne agentkinje CIA, kada je portparol počeo da shvata da je „izmanipulisan“…

Razočaranost pojedinaca okruženjem u kome su dostizali karijerni vrhunac nije nova pojava, ispoljava se počesto i ovde i širom sveta. Kao po geslu „istina je negde tamo“ (televizijske serije „Dosije iks“) niz funkcionera dolazi do „spoznaje realnosti“ tek kad podnesu ostavku ili kad ih smene. Hoće reći, takoreći, da ih je učešće u vlasti sprečavalo da saznaju „pravo stanje stvari“ ili – bar onemogućavalo da javnosti prenesu ono što se u vrhovima i njihovim projektima sugrađanske svakodnevice stvarno zbiva.

Meklelanov slučaj potvrđuje, na specifičan način, da se o tome kako „krojači sudbina“ zaista doživljavaju ono što rade šira javnost sve češće obaveštava s bitnim zakašnjenjem – kad joj pristignu odgovori onih koji više nisu odgovorni. Utisak je, pri tom, da memoari stiču primat nad referatima, pokajanja nad obećanjima, pa i prošlost nad sadašnjošću dok se propagira „ubrzana svetlija budućnost“.

Među razlozima za takva odocnjenja u izvodima iz knjige bivšeg predsednikovog portparola ističe se – kurs „neprestane izborne kampanje“, gde „nad opštim interesima prevladavaju političarenje, stranačke strasti i manipulisanje istinom“. Iskrenost i časnost potiskuju se zarad pobede nad izborima, pri čemu se ispoljavaju – ideologija „crno ili belo“ i stalne podele, tako da ostaje malo prostora za kompromis i saradnju s „drugom stranom“ – dodaje autor knjige „Šta se dogodilo: Bušova Bela kuća iznutra i vašingtonska kultura obmane“. „Permanentna izborna kampanja zavodi i medije“ – nastavlja Meklelan. Tako da „naglašavaju konflikte, pobede i poraze, a zanemaruju stvarne političke efekte“.

Knjiga je izazvala i slične i različite reakcije političara i novinara. Oba staleža se slažu da je Meklelan „preterao“ u upućenim kritikama: prvi, što on sadašnje zamerke vlasti nije uputio dok je bio u njoj, a drugi – da nisu reporteri bili „blagi“ prema Beloj kući, nego da je ona davala nemušte odgovore na pitanja kojima su od nje tražili razjašnjenja.

Reagovanja se, istovremeno, i razilaze. „Neverstvo najvernijeg“ (Meklelana) i njegove žaoke, kao„insajdera“, na račun zakulisnih vašingtonskih „igara“ – znatno više su „iznenadili“ političare, navodi se, nego novinare.