Ranjeni orlovi

Da bismo razumeli zašto nismo osvojili zlato na Svetskom prvenstvu u Kini, poželjno je setiti se Moke Slavnića, košarkaškog revolveraša, koji je na parketu izgledao kao neuhranjeni patuljak, gladan američkog i sovjetskog mesa. Ljudožderu u odbrani i genijalcu u napadu omiljena žrtva bio je Sergej Bjelov, robotizovani bek šuter, projektovan u mističnim moskovskim komitetima za sport.

Moka je odbranu nad Bjelovim nazivao „operacija stomaka”. Bjelov je dobio osmog putnika s Dorćola u svojoj utrobi. Bjelov krene u napad i padne na parket, zajedno s Mokom u stomaku. Faul u napadu. Onda se Moka okrene ka Aleksandru Gomeljskom, heroju SSSR-a, selektoru zbornaje komande i vikne mu:

– Džabe praviš beleške, ni mi ne znamo šta igramo!

Ali bila je to igra organizovane improvizacije, košarkaška doktrina koja je podrazumevala da Kića, Moka i Mirza neće otići na Goli otok, ako kojim slučajem odigraju trik za koji nisu znali ni Žeravica ni Novosel, ni OZNA, ni CK SKJ. Bila je to subverzija u šemama napada reprezentacije Jugoslavije. Bila je to i prva, stidljiva najava demokratije, koja je kulminirala čuvenom odbojkom Kiće i Moke, u poslednjem napadu protiv Sovjeta, neke tamo godine, nekog tamo finala, kada je Gomeljski gledao ka Moki:

– Junoša, bandit! – tepao mu je.

Brutalna odbrana i mađioničarska rešenja u napadu, koncept profesora Aleksandra Nikolića koji je prenošen s kolena na koleno, na Rajka Žeravicu i potom na sve ostale velike trenere, nisu postojali u igri naših momaka u Kini. Otišli su kao ubedljivo najveći favoriti, a vratili su se kao ranjeni orlovi. O njima su svetski mediji ispisivali epove pre početka, a završili su kao junaci sapunica: najbolji, a najnesrećniji!

Setio sam se Moke, jer je on prvi u Saletu Đorđeviću video sebe, kada je, kao pravoverni zvezdaš, vodio Partizan.

Šta je Moka video u Saletu? Sebe, ali još talentovanijeg. Od štrebera, Đorđević se pretvara u supersoničnog plejmejkera, koji je naučio Srbe da se najviše približe Svevišnjem u poslednjem napadu.

U verovatno najvećem finalu evropskih prvenstava, SR Jugoslavija se, posle sankcija, vratila u svet basketa. Igrala je s Litvanijom Marčuljonisa i Sabonisa. To nije bila košarka. Bila je to čista politika. Čitava Evropa i Grčka, i svi u hali, osim Bore Stankovića, ako razumete na šta mislim, navijali su protiv nas.

Ali ledeni Sale nije igrao kao čovek. Ponajmanje kao Srbin. U hali u kojoj je mržnja mogla da se dodirne, kao sluz, kretao se po terenu kao savršeni mehanizam, projektovan da zasipa litvansku odbranu projektilima. Pogodio je devet trojki iz 12 pokušaja.

Kao još jedan žitelj proklete balkanske avlije, u kojoj talenat predstavlja Svetu Jelenu, imaginarnu teritoriju u koju se proganjaju samo najbolji, postao je prototip pobednika, vođe lišenog najvećeg srpskog straha, većeg i od promaje. To je strah od pobede! Naučio nas je da pobeda nije prokletstvo, kako je zacrtano u nacionalnoj mitologiji. Đorđević je podizao tri prsta prilikom svake trojke, za svaki slučaj. Hteo je da pokaže da je s njim sve u redu. Da ne brinemo, da je i dalje Srbin.

Igrač i selektor koji je vratio sveti gral, tajnu poslednjeg napada u zemlju, svoju moć nije preneo na igrače u Kini. Zato je najveći krivac što tim s najboljim centrom NBA Nikolom Jokićem i svemoćnim Bogdanom Bogdanovićem, koji je opčinio i Kobija Brajanta, nije uzeo zlato. Na utakmicama protiv Španije i Argentine, Sale je vodio ekipu kao da namerava da se učlani u Jehovine svedoke. Valjda i zato nismo igrali nikakvu odbranu. Kao da smo izašli na parket da razgovaramo o miru u svetu! Bez brzih reakcija, Sale je posmatrao kako slabiji igrači melju njegove, gledajući u jednu tačku. Sa Špancima i Argentincima uvek se igra na ivici tuče, ali Sale, uz Grega Popovića, najveći autoritet na prvenstvu, nije vršio pritisak na sudije. Nije uletao na teren, rizikujući da mu sviraju tehničku grešku i tri sekunde u reketu. Tako bi nervozu sa svojih glavnih igrača preneo na sebe, a sudije naterao da više poštuju Jokića koji nije igrao gotovo celu poslednju četvrtinu protiv Argentine. I Bogdan je ulubio klupu, sedeći na njoj, dok se lomila utakmica.

Treći ključni igrač, Nemanja Bjelica, koji raspolaže s najviše napadačkih opcija, jer može igrati pleja, beka šutera i krilo, s izuzetno probojnim ulazom, sve vreme je kretao pod koš kao da ide kod devojke kući, da bi obećao njenom ocu kako će mu je vratiti netaknutu, pre ponoći. Samo je Bogdan sipao trojke ili kretao na ulaz, kao da želi da polupa kafanu i sav inventar u njoj.

Tek protiv Amerikanaca, obračuna koji je svet čekao, u susretu dva gubitnička tima, orlovi i Sale hteli da pokažu ko je najbolji na svetu. Bilo je kasno, ali korisno. Zato je veliki Greg Popović, poreklom Srbin, onako sočno opsovao, grleći Saleta. Proglasio je i nas i njih najvećim luzerima. Sve je objasnio u jednoj psovci, kao Bukovski. Nije ni čudo, vodio je trećepozivce iz NBA.

Čini mi se da je Đorđević prerano otkrio sve karte. Kao da je nameravao da osvoji Akropolis kup, a ne Svetsko prvenstvo. Mudrije bi bilo da je u pripremnim utakmicama poneku i namerno izgubio, a protiv nejači u grupi razigravao klupu, kako bi Gudurić i ostali stekli samopouzdanje. Jokića je bespotrebno stavljao na poziciju krilnog centra, što se i u Denveru pokazalo kao pogrešna opcija, jer je momak iz Sombora tek kao centar izabran u najbolju petorku NBA. Španci i Argentinci su to savršeno provalili, a Sale nije uspeo da svoj pobednički DNK čipuje u svoje momke.

Ali zna on to bolje od svih nas. Zato, umesto da ga, po našem običajnom pravu, šutnemo u korpu za otpatke, moramo mu se pokloniti. Košarkaškom Napoleonu, dozvoljen je Vaterlo!