Sigurne muške kuće

U galeriji Univerzitetske biblioteke „Svetozar Marković večeras u 19 časova biće otvorena izložba fotografija Željka Sinobada, dugogodišnjeg foto-reportera kuće „Politika”, pod nazivom – „Kafane”. Zbog čega u tom hramu znanja, posmrtnom legatu plemenitog Endrua Karnegija, ne zna se, ali to je izbor priređivača, digitalnog časopisa „Grain” (Zrno) koji je već organizovao nekoliko sličnih izložbi velikana fotografije.

Ne postoji bolje mesto za priču o kafani nego što je Beograd. Jer, prvu kafanu na tlu Evrope otvorili su Turci još 1522, godinu dana nakon što su osvojili Beli grad, i to negde na Jaliji, na današnjem Dorćolu. Posle onih u Meki i Kairu, ova naša bila je treća na svetu. U Carigradu je, na primer, prva kafana otvorena tek 20 godina docnije, a Beč je na sličnu mušku radost morao da pričeka još vek i po!

Ali, ustanovljeno je da je grad na ušću Save u Dunav imao nešto veoma slično kafani još u 6. veku: kako je otkrio dr Vidoje Golubović, posle Ben Akibe (Branislava Nušića) najveći srpski „kafanolog”, u beleškama nekog Prokopija, koji je lutao ovim krajevima kao pismeni žbir vizantijskog cara Justinijana, u Beogradu je zatekao čudno svratište zvano – pandokeon, gde se moglo noćiti, pojesti i popiti. Pilo se vino, ređe pivo, a medovina je bila privilegija vlastele. Rakiju su nam tek docnije doneli iz Anadolije, da bi brzo postala najomiljeniji „turcizam” ovih prostora. Inače, te pandokeone je spominjao i Borislav Pekić u svom „Zlatnom runu”!

Najstarija „živa” kafana u Beogradu je „Znak pitanja”, koja se nalazi u komšiluku Saborne crkve, a tamo je tek od 1822. godine.

S druge strane, ne računajući hanove, imarete i karavan-saraje, prema varljivim podacima, najstariji hotel po evropskim uzansima sklepan je na tavanu danas neopozivo zatvorene kafane „Kod grčke kraljice”. Tu zgradicu je tridesetih godina pretprošlog veka sazidao neki Despot Lazarević kako bi u njoj otvorio kafanu s konačištem zvanu „Despotov han”. U potkrovlju je upriličio šest dvokrevetnih soba, da bi već posle desetak godina dozidao sprat i udvostručio kapacitete (za koje se po gradu ispod glasa govorkalo da ih koriste izvesne gradske dame za svoje sumnjive „poslovne sastanke”), ali je sve netragom nestalo uoči rata, drugog svetskog.

„Najkafanskija” ulica u Beogradu inače nije Skadarska s nakićenom „Skadarlijom”: u njoj je samo najveća koncentracija sigurnih muških kuća „po kvadratnom metru”. Neuporedivo više kafana nalazi se iza ćoška, a u Ulici Strahinjića Bana. Niko nikada nije ustanovio koliko ih je: izvesni zaludan radoznalac koji je to pokušao odustao je uz obrazloženje da dok ih prebrojiš od Kalemegdana do Bajlonija, za leđima ti već nikne neka nova.

Osim što niču, beogradske kafane i nestaju. Ono, nestaju i knjižare, ne zna se šta više boli. Samo u poslednjoj deceniji iz gradskog zemljopisa izbrisano je dvestotinak poznatih kafana. A to je trend koji traje! Kada je 1996. godine zatvaran legendarni „Orač”, poviše Slavije, peticiju za spas tog svratišta potpisao je i gradonačelnik lično, ali, naravno, uzalud.

Kad su u kafanu došli „izbacivači”, zatečeni gosti su izneli sav sitan i krupan inventar, sve s raspaljenim roštiljem, i preneli ga „na rukama” u čubursku kafanu „Vltava”, koja je istog časa pokrštena. Nadenuto joj je ime nestale posestrime, ali je i ona promenila namenu i u njoj se danas šepuri – bakalnica.

– Spominjati tragične sudbine  „Golupca”, „Šumadije”, „Lipe”, „Srpske kafane”, „Domovine”... i sijaset drugih moglo bi samo da rastuži, ali ne i da pomogne – rekao je Željko Sinobad, autor izložbe. – Zato sam pokušao da bar fotografijama koje su nastajale u toku poslednjih tridesetak godina, mahom u Beogradu, sačuvam makar delić tog raspevanog duha prestonice i cele Srbije.

Srdačno se nasmejao na šeretsku upadicu novinara da je očigledno reč o kulturnoj manifestaciji – humanitarnog karaktera.