Hrabrost, vizija i audio-trake

Dok šezdesetosmaška euforija još traje, u bioskopskom mraku sastaju se predstavnici radničke klase i inteligencije da raspravljaju o jednom umetničkom delu sa strašću koja nas podseća zašto naš mali narod i kultura imaju takav uticaj u modernoj svetskoj istoriji.

Pošavši s te istinite podloge Goran Radovanović je, kao autor filma „Slučaj Makavejev ili proces u bioskopskoj dvorani”, čitav jedan istorijsko-politički i filmsko-umetnički diskurs na uzbudljiv način stavio na novu proveru. Postigao je da u unutrašnju komunikaciju sa svojim filmom uvede više generacija i stvorio je delo koje nije samo omaž filmu, Dušanu Makavejevu, koji je preminuo nekih mesec dana pred premijerni izlazak filma, i Mileni Dravić već i jednom vremenu o kome će tek buduće generacije dati konačni sud.

Goran Radovanović tvori film neobične, tačnije, neuobičajene forme. Nije reč o pukom hibridu dokumentarnog, igranog i eksperimentalnog, već o kompleksno osmišljenom tkanju svih filmskih elemenata: zvuka, slike, svetlosti i senki, glumačke igre i arhivskog materijala, intervjua i filmskih citata i refleksije na istoriju filma. I sve to samo na osnovu pronađenih audio-traka, svojevremeno tajno snimanih tokom društveno-političko-komunističke rasprave o filmu Dušana Makavejeva „WR: Misterija organizma” u sali novosadskog bioskopa „Arena”. Rasprave koja će zapečatiti sudbinu ovog filma, čija je zabrana vremenom postala simbol Jugoslavije kao nedovršenog socijalističkog eksperimenta, pa i samog Dušana Makavejeva, koji je najbolje iskusio šta znači ono da je „najteže biti prorok u svom selu”...

Goran Radovanović se prema svom filmskom junaku i njegovom delu koje suštinski razume odnosi s puno poštovanja. On gledaocima nudi i sve one ključne vrednosti nasleđa koje nam je ostavio Dušan Makavejev: filmski jezik kao igra i večiti eksperiment u režiji i montaži. S druge strane, podseća i koliko je filmsko delo Makavejeva bilo (i ostalo) provokativno, subverzivno, slobodarsko, predvodničko i daleko ispred svog vremena. Uz sve to, Radovanović u svom filmu nudi i mogućnost rasvetljavanja velike traume socijalističke Jugoslavije koja se ogleda u pokušaju uspostavljanja demokratije bez suštinske slobode. O tome najbolje svedoče audio-snimci govornika tokom veoma otvorene i široke i (s ove vremenske distance) iznenađujući jezički pristojne rasprave o slučaju filma Dušana Makavejeva.

Osim što na originalan način rekonstruiše prekretnicu takozvanog novog jugoslovenskog filma i samog crnog talasa i važnog trenutka u filmskoj istoriji, Radovanović ponovnim povezivanjem sadašnjosti i prošlosti nudi i bolje razumevanje politike Jugoslavije, odnosno Srbije, i sveta. Bolje razumevanje jednog vremena i različitih sećanja na to vreme.

Goran Radovanović je jedan, u osnovi, veoma riskantan projekat svojom hrabrošću da se bavi tako osetljivom strukturom i svojom jedinstvenom vizijom (da od audio-snimaka može nastati film) stvorio „Slučaj Makavejev ili proces u bioskopskoj sali” kao čvrsto zaokruženo filmsko delo. Kao dinamičan i uzbudljiv film koji se u bioskopu gleda širom otvorenih očiju. Zbog svojih kvaliteta, na 47. Festu, na kojem je imao premijeru, film Gorana Radovanovića je osvojio nagradu „Beogradski pobednik” i „Politikinu” nagradu „Milutin Čolić” za najbolji film u nacionalnoj selekciji.