Od lirskog do dramskog repertoara

Tenor Zoran Todorović, Beograđanin koji je napravio svetsku karijeru, nastupajući pre svega na nemačkim operskim scenama, ali osvajajući i daleki svet, kao što su Tokio i Bogota, održaće svoj gala koncert „Zoran Todorović i prijatelji” u subotu uveče, 28. septembra, na sceni zemunskog Madlenianuma, kojim ova umetnička kuća ujedno otvara svoju novu, 22. sezonu.

Uz Zorana Todorovića, koga svrstavaju u deset svetskih tenora, a koji ovim nastupom obeležava 25 godina umetničkog rada, nastupiće njegovi prijatelji: Alberto Veronezi, dirigent, Nikola Mijailović, bariton, kao i mlada operska umetnica Evgenija Jeremić. Program koncerta po Todorovićevom izboru sastavljen je od njemu omiljenih arija i dueta iz „Toske”, „Pajaca”, „Turandota”, „Otela”, ali i brojnih iznenađenja.

Domaća publika pamti vaš nastup u roli Pinkertona u Pučinijevoj operi „Madam Baterflaj” u Narodnom pozorištu u Beogradu, ali i zanimljive solističke i grupne koncerte. Koliko vam je važan ovaj koncert?

Jako je lepo pokazati srpskoj publici ono što im je možda izmaklo da vide u inostranstvu. Pošto sam na internacionalnoj sceni pre svega u operskim produkcijama, iskoristio sam šansu da u Beogradu sarađujem s našim izvrsnim muzičarima na projektima koje u inostranstvu nisam imao prilike da radim. To što publika sve te koncerte prihvata s oduševljenjem svakako me jako raduje.

Važite za umetnika koji je najpre postao „svetski”, pa „naš”. Kako su vam se, zapravo, otvarali muzički putevi od vremena kada ste učili prve note u Muzičkoj školi „Mokranjac”, preko usavršavanja u Frankfurtu?

Kad studirate izvan naše zemlje logično je da će vas tamo najpre i zapaziti. U mom slučaju, imao sam neverovatnu sreću da me posle samo četiri sezone otkriju velike agenture koje su mi omogućile audicije po gotovo svim velikim operama. Posle uspeha u Beču, Londonu i Parizu odjednom je sve krenulo brzinom koju ni dan-danas ne mogu sebi da objasnim.

Lakše je doći do vrha nego se tamo zadržati. Koliko je zahtevno decenijama trajati u društvu odabranih?

Upravo ste rekli jednu jako mudru rečenicu. Lakše je doći do vrha nego se tamo zadržati. Bilo je mnogo mojih kolega koji su skupa sa mnom krenuli u ovu avanturu i utihnuli posle nekoliko sezona. I ne znam šta bih pre naveo kao najvažniji argument za siguran opstanak. Sigurno neumoran rad i znatiželjno istraživanje vašeg ličnog instrumenta, mudro odabiranje uloga, saradnje s agentom koji je u prvu ruku zainteresovan za vas, a potom za dobru zaradu, pauziranje kako bi se glasu dala mogućnost i da se odmori i oporavi…

Veliki ste obožavalac tenora Franca Korelija. Ko su autori koji su tokom karijere davali impulse vašoj karijeri?

U prvu ruku profesori pevanja. Moja prva profesorka Mirjana Vlaović u „Mokranjcu”, koja je postavila sjajnu bazu za dalji razvitak glasa. Bariton Bruno Pola, koji me je posle deset godina karijere usmerio u najboljem pravcu i postavio glas za dalji razvitak moje karijere i repertoara, a zatim niz divnih muzičkih saradnika i dirigenata od kojih sam učio da čitam note i između redova, i da pravim originalne interpretacije.

Na početku karijere osvajali ste scenu laganim lirskim glasom, da biste posle tri godine priprema ulogom Otela u istoimenoj Verdijevoj operi stavili sebi i krunu tenorske karijere. Reklo bi se da ste ispunili sve svoje tenorske snove. Ipak, ima li nešto za čim čeznete?

Lirski repertoar mi je dao mogućnost da polako razvijam karijeru i dam vokalu mogućnost da se razvija tokom godina. Posle desetak godina sam kao Don Hoze i Kavaradosi, Pinkerton ili Polione ulazio polako, ali sigurno u dramski fah da bih ga, eto, krunisao i velikim ulogama kao što je Otelo. Jedna od najkompleksnijih uloga, kako tehnički, tako i fizički, jeste uloga Eleazara u Halevijevoj operi „Jevrejka”, koju su pevali svi najveći tenori sveta tek na kraju karijera kad je ne samo tehnika već i veliko pevačko iskustvo bilo zagarantovano. Inače je uloga jednostavno preteška da bi se nesmetano mogla pevati.

Kakvi su vaši planovi u predstojećoj sezoni?

Posle velike produkcije „Jevrejke” imaću gostovanja u ulogama mog repertoara: „Toska”, „Andrea Šenije”, „Turandot”, „Pajaci”, „Otelo”, preko Hanovera, Pekinga, Barselone, Diseldorfa, Tokija… Pored toga, razmišljam da u saradnji s Madlenianumom otvorim operski centar koji bi imao svrhu da zatvori vakuum između završenih akademija i dobijanja angažmana, audicija i usavršavanja pevačke i glumačke tehnike.