Bilo je vatre u srcu, ali ne i mira u glavi

Od našeg izveštača
Peking – Bašta hotela „Šangri-La” nudi mir. Zelenilo i veštačko jezerce napunjeno velikim, šarenim ribama koje kruže okolo. Dominira miris skupih parfema, kafe i piva.

Za jednim stolom sedeli su Nemanja Bjelica i Vladimir Lučić, dvojica sjajnih krilnih igrača i odličnih momaka. Čekali su Miroslava Raduljicu i Marka Simonovića. Pričali su o svemu, šta ih čeka kada odu iz Kine u kojoj su skoro mesec dana.

Posao izveštača sa velikog takmičenja je da ponudi priču ili intervju, ali momci koji su veče pre osvojili peto mesto na Svetskom prvenstvu nisu bili raspoloženi za priču. Isto kao i Predrag Danilović, predsednik Saveza, koji je najavio da će se obratiti javnosti po dolasku u Beograd. Tada će moći da se priča i sa Dejanom Tomaševićem, generalnim sekretarom srpske federacije.

Tema broj jedan tih budućih razgovora ušla je kroz vrata hotela neuporedivo smirenija nego poslednji put kada smo se sreli. Na konferenciji za štampu. Kada je kroz knedlu u grlu Aleksandar Đorđević rekao da više nije selektor Srbije.

Sale je postao Nacionale zbog devet trojki u finalu protiv Litvanije, zbog jednog poteza protiv Hrvatske, zbog načina na koji je nosio dres i pričao o domovini.

A onda je seo na klupu i nastavio da šalje istu poruku. Napravio je potpuni zaokret. Neka o tome svedoče onih 3.000 ljudi koji su bili na pripremnoj utakmici protiv Novog Zelanda u Pioniru, pred odlazak na Svetsko prvenstvo 2014. godine. Pitanje je da li su se dokopali ulaznica za pripremni meč 2019, u Areni, protiv Litvanije! Ulaznice koje su se kupovale.

Đorđević i ova izuzetno talentovana generacija su učinili da ljudi trepere pre nego što će grupa u plavim dresovima istrčati na parket. Učiniće da u utakmicama u borbi od petog do devetog mesta, u dalekoj Kini, posle neuspeha, na tribinama budu stotine srpskih navijača koje će proslavljati koševe jednakom strašću kao da su mnogo bitniji mečevi.

I onda se Sale povukao. Rekao je da zna kada je vreme da ode. Rekao je i da niko nije razgovarao sa njim i da ne očekuje razgovore. Rekao je i da mu je bilo ekstra.

Dan kasnije, nije želeo da priča za medije. Jedino što je, u dužem nezvaničnom razgovoru, dopustio da ode u javnost, bilo je:

- Imali smo vatru u srcu. Nismo imali mir u glavi. I to je bilo to.

Ako se vratite na izveštaje iz Kine, pročitaćete da je Srbija (protiv Španije) izgledala kao šampion sveta u boksu koji ima sve pobede nokautom, a onda ga protivnik dokači po bradi i odjednom oseti stravičnu nesigurnost. Oseti ranjivost. I ne zna kako da se nosi sa tim, jer svi drugi su pričali da je pojas njegov.

Pročitaćete i da je ta nesigurnost izbrisana pre četvrtfinala sa Argentinom, ali da su dobar početak Gaučosa i veoma nervozan Orlova odredili dalji tok meča. Srbija je izgubila mir u glavi. Odatle je došao i poraz.

Pročitaćete i da je to greška trenera Đorđevića. Priznao je i on, nije prepoznao nemir i nesigurnost u igračima o kojem je pričao Nemanja Bjelica posle poraza od Argentine. Verovao je da su to momci svesni svega što ih okružuje i otporni na pritiske. Ustvari, bili su to ljudi koji su mogli mnogo, želeli još više, ali su na prvoj džombi ostali bez ritma.

Osim mira, nisu imali ni neophodnu timsku igru. Pitanje je da li je to greška Đorđevića, s obzirom da smo ovu generaciju, na prethodnim prvenstvima, gledali kako pleše u najvažnijim mečevima. Imena su ista, ali su se igrači promenili. Njihove karakteristike i očekivanja, svakako.

Aleksandar Đorđević odlazi sa mesta selektora sa velikim žalom zbog propuštene šanse. Sigurno žali što ovaj tim nije igrao njegovu košarku koju smo gledali u poslednjih pet godina. U dve najvažnije utakmice, nije bilo discipline u odbrani, niti mira u napadu.

Ono za čim ne sme da žali, jeste sve što je postigao od kada je postao selektor. Ovog leta su mu se odazvali svi igrači. Ovog leta, svi su se plašili njegove Srbije. Svi će se plašiti Srbije i dalje. Veliki deo te zaostavštine ide na dušu Aleksandra Đorđevića.