Kako se stvara jevrejska Sparta

Izraelci danas, drugi put ove godine, izlaze na birališta da bi utvrdili kurs budućnosti države koja je posle decenije vlasti religiozno-konzervativne koalicije dospela na sudbinsko raskršće.

Bog, a ne birači, odlučiće ko će biti sledeći premijer, izjavila je nedavno izraelska ministarka kulture, ali dve glavne rivalske formacije ne oslanjaju se na Svevišnjeg i pokušavaju da na terenu raščiste račune.

Trka je, kako pokazuju poslednja ispitivanja javnog mnjenja, neizvesna pošto ni desničarski Likud premijera Benjamina Netanijahua ni opoziciona koalicija levog centra Kahol-Lavan, koju predvodi penzionisani general Beni Ganc, ne mogu da ostvare jasnu većinu u parlamentu.

Obe partije bi po predviđanjima mogle da dobiju 31-32 poslanika, što znači da će Izrael nastaviti tradiciju od svog nastanka i dobiti koalicionu vladu.

Likud ima ozbiljne probleme pošto čak dvoje bivših Netanijahuovih ministara izlazi na izbore sa sopstvenim strankama. Sekularno desničarski savez Jamina, koji predvodi nova zvezda nacionalne politike, bivša ministarka pravde Ajelet Šaked, mogla bi s izbora da izađe sa 10 poslanika, jednim više od nacionalistički desne partije Israel beitenu (Izrael naš dom) bivšeg ministra odbrane Avigdora Libermana.

Da bi dobio četvrti uzastopni mandat i obezbedio minimum od 61 poslanika u Knesetu od 120 mesta, Netanijahuu je potrebna koalicija s Libermanom, ali premijerov nekadšnji proteže mogao bi da sruši svog mentora, baš kao što ga je prisilio na nove izbore. Liberman traži sekularnu „široku liberalnu vladu”.

Cilj je da se potisnu Netanijahuovi omiljeni partneri s ekstremne ultraortodoksne desnice koji svojim zahtevima ugrožavaju demokratski karakter države.

Nastavak okupacije, kolonizacije, moguće i aneksije Zapadne obale, odbijanje mira s Palestincima i pretvaranje državljana nejevrejskog porekla u građane drugog reda preti da Izrael transformiše u bliskoistočni aparthejd.

Da li će nastaviti s projektima jevrejskog fundamentalizma i izgradnjom etnocentrističkog društva, ili će se vratiti korenima liberalne demokratije koji su zemlji prvih decenija obezbedili prosperitet i ugled, a građanima ravnopravna ljudska prava?

Ukoliko dopusti da zemljom upravljaju strah, ekstremizam i nacionalistički zakoni, a da slobodna reč i civilno društvo postanu sve ugroženiji, Izrael će ozbiljno narušiti status jedine demokratije regiona na koji su njegovi osnivači 1948. bili toliko ponosni.

Netanijahu je uspeo da oblikuje savremeni Izrael u meri kao niko pre njega. Stvorio je situaciju da izgleda da njemu nema alternative. Čini se da više ne smatra da je izabran već da je odabran.

Premijer gotovo svako pitanje predstavlja kao egzistencijalno, računajući na instinkt preživljavanja koji je u izraelskom DNK. On virtuozno igra na osećanjima i strahu Jevreja da će biti napušteni. Strah od Holokausta, antisemitizma, islama, Evropljana, terorizma, Irana, uništenja. Netanijahu ga cinično eksploatiše svestan da razmišljanje o najgorim scenarijima omogućava da se krše moralne norme koje bi se u drugim okolnostima poštovale.

Premijerov nacionalistički koncept kidnapovao je demokratiju i njen sadržaj. Promovišući agendu agresivnog cionizma i dajući moć konzervativnim rabinima, stvorio je društvo koje je korodiralo u podelama. Produbljen je jaz između konzervativaca i liberala, ortodoksnih i reformskih Jevreja, orijentalnih Sefarda i telavivskih uporišta evropskih Aškenazija, Jevreja i nejevreja.

Ideološki ambis između nacionalističko-tradicionalističkih i sekularno-liberalnih delova društva dosegao je retko viđene dubine. Pobornici dve grupacije ne znaju se dovoljno, ali su uvereni da su rivali bezlični demoni koji bi da ih unište. Festival mržnje, kako ga nazivaju, mogao bi da bude mnogo više zastrašujući od spoljnih neprijatelja.

Netanijahu se ne osvrće na kritike. Spreman je da vređa i provocira. Svi njegovi rivali su „idioti”. Obrušava se na organizacije civilnog društva i mirovne pokrete. Tvrdi da su mu tri istrage korupcije namestili politički protivnici i „neprijatelji iz sudstva”.

Netanijahu je ipak više od običnog oportuniste. Postoji sistem verovanja koji je iza njegovog taktičkog manevrisanja. Uveren je da zahtev za nezavisnom palestinskom državom predstavlja prepreku miru. Javno je 2016. povukao podršku rešenju dve države, smatrajući formulu utopijskom.

On ne želi mir, izjavio je u intervjuu „Maarivu” Šabtai Šavit, bivši šef Mosada. Status kvo je najbolji. Konflikt treba proglasiti nerešivim.

Čvrstina i brutalnost prema Palestincima su poruka premijera i vojnih komandanata da nema kompromisa o bezbednosti koja je vrhovni koncept upravljanja. Armija ima posebno mesto u svesti običnog Izraelca i ključna je kako u političkom odlučivanju, tako i u javnoj sferi.

Netanijahu je pomogao da se stvori militarizovano civilno društvo, jevrejska Sparta, ali levici su mnogi slučajevi nasilja dokaz da je Izrael posle više od pola veka dehumanizacije Palestinaca izgubio moralni kompas.

Doveo je do toga da prvi put u istoriji preti šizma između 5,7 miliona Jevreja moćne američke dijaspore i 6,5 miliona Jevreja u Izraelu.

Iako je Izrael suočen s konfliktima na gotovo svim svojim granicama, Izraelci iznenađujuće lako prihvataju ove okolnosti uvereni da armija može da ih zaštiti od svake opasnosti. Zašto?

Lider Likuda doprineo je da veliki broj Izraelaca sebe doživljava kao žrtvu. Izrael neguje kult snage, ali istovremeno ne može da prestane da sebe vidi kao ranjivog. Premijer ih je naučio da je postojeća realnost najbliža nekom održivom suživotu. To je njegov najveći kapital preko koga Izrael drži u toksičnom zagrljaju.

Novi izbori će, kao i serija prethodnih, ponovo otvoriti nezalečene rane. „Da li su ovo poslednji izbori pre nego što Izrael postane neliberalna demokratija”, pita Stiven Klajn u „Haarecu”.