Nepovratno razorena Sirija
Nema nacionalnog osećanja. Između grada i grada, sela i sela, porodice i porodice, kolevke i kolevke vlada intimna ljubomora... Spontano jedinstvo je nemoguće, pisao je u dnevniku britanski oficir tokom Prvog svetskog rata, decenijama pre nego što će nastati Sirijska Arapska Republika.
U vreme kada je T. E. Lorens pisao ove utiske sa Levanta, „Sirija” nije postojala kao nezavisna država. Područje je činila kolekcija većih gradova, Damaska, Homsa, Hame, Alepa, Bejruta i Jerusalima, okruženih brojnim selima i stanovništvom kojim je vladala Osmanska imperija.
Sirijska kriza dramatično podseća na krizu u Palestini iz vremena Lorensa od Arabije. Prisutne su sve sile koje su iscrtavale mapu Bliskog istoka posle Velikog rata, a politički, interesni, verski ili kulturološki obrasci ostali su neizmenjeni.
Brzo potonuće u građanski rat 2011. godine i raspad sirijskog društva neodoljivo podsećaju na delikatne podele iz prošlosti.
Građanski ratovi, po svojoj prirodi, uništavaju sve veze koje su bile moguće i postojale između različitih zajednica i grupa, primoravajući ljude da se sećaju šta je neko učinio njima ili njihovim najbližim. Uspostavlja se mreža mržnje i neprijateljstva, otvaraju su krugovi osveta do tačke da zajednički život postane nemoguć. To je slučaj sa današnjom Sirijom.
Ono što je počelo zahtevima za slobodom ubrzo se zagubilo u surovoj „igri nacija” koja najlakše zaboravlja na ljude. Zemlja i njena infrastruktura su uništeni, 570.000 osoba je poginulo, šest miliona je u izbeglištvu, srednja klasa je nestala, vlada siromaštvo. Nezadovoljstvo političkom represijom, korupcijom i neefikasnom vladavinom za osam godina se uvećalo, ali Bašar el Asad i dalje udobno sedi na ruševinama siguran u svoju moć.
Da li je u stanju da sačuva zemlju? Svi sirijski akteri rata, sem Kurda, žele očuvanje teritorijalnog jedinstva zemlje, teško da ima povratka na Siriju kakvom je Asad vladao pre početka krvavih sukoba.
Od proglašenja pobede nad Islamskom državom i brzog povratka velikog dela teritorija koji su džihadisti držali, režim u Damasku je širom zemlje osnovao „komitete pomirenja” između gradova i sela koje su držale Asadove snage i onih koje su bile pod kontrolom islamista ili neke od 19 pobunjeničkih grupa. Vlast obećava pomirenje i mir i agituje na zajedničkoj obnovi zemlje.
Mnogi pobunjenici, koji su prethodno pregovarali sa režimom uz posredovanje Asadovih saveznika u Moskvi, prihvatili su ponudu i uključili se u Peti korpus, jedinicu sirijske armije pod ruskim nadzorom, koja im garantuje određeni stepen zaštite.
Ali, kada je Rusija posle isteka roka od šest meseci prestala da pruža zaštitu, teritorije su stavljene pod punu kontrolu Damaska a režimske snage bezbednosti počele su – agresivnije nego ranije – da potencijalne protivnike lišavaju slobode.
Sirijske izbeglice po susednim zemljama, poput Libana i Jordana, takođe su prihvatile ponudu pomirenja, ali čim su prešli granicu sanjajući o obnovi svojih života suočili bi se sa hapšenjima, ispitivanjima, mučenjima. To što borbe u Idlibu još traju u najvećoj meri jeste rezultat pogubne politike Asadove vlasti koja ne može da se oslobodi tradicije da tajne službe kontrolišu javni i privatni život. Damask serijom zakona sprovodi eksproprijaciju imovine opozicionara i uskraćuje podršku zajednicama koje smatra nelojalnim.
Politika pomirenja ne daje zamišljene rezultate jer mnogo većinskih sirijskih sunita tek sada ne veruje predsedniku čija je alavitska šiitska sekta monopolisala vlast i biznis
Predsednik bi da ponovo izgradi sopstveni legitimitet, a za to mu je neophodna obnova čiju vrednost Ujedinjene nacije procenjuju na 250 milijardi dolara – iznos koji je četiri puta veći od sirijskog bruto nacionalnog proizvoda pre rata.
Bogate arapske zemlje, SAD i Evropska unija ne žele da investiranjem u obnovu daju legitimitet vlastima i čekaju da se prvo završi proces političke tranzicije – a na tom putu Asad im je najveća prepreka.
Rusija i Iran, Asadovi ključni saveznici, nisu u prilici da značajnije pomognu obnovu. „Osovina nesolventnosti”, kako je zovu, i sama je na meti sankcija. O rekonstrukciji zasad može da se sanja.
Tokom godina građanskog rata, konflikt unutrašnjih snaga preselio se u arenu regionalnog i globalnog sukoba. Turska armija i njeni saveznici iz sirijske opozicije kontrolišu značajne delove teritorije na severu uz ambiciju da se prošire istočno od reke Eufrat oslanjajući se na sporazum o uspostavljanju zone bezbednosti koji je Ankara u avgustu sklopila sa SAD.
Kurdske milicije vladaju severoistokom. Pobunjenici uporno drže provinciju Idlib odolevajući stalnim udarima koje režimska armija izvodi uz pomoć ruskog vazduhoplovstva. Moskva i Teheran davno su dali do znanja da ne nameravaju da ispuste uporišta uticaja koja su uspostavili.
Zemlja čije je jedinstvo porodica Asad održavala čvrstom rukom izgubila je građanskim ratom šansu da se ponovo okupi. Čak i ukoliko se to nekim čudom dogodi, da je Asad održi – čekala bi se prva naredna erupcija nezadovoljstva. Konflikti ne bi nestali, samo bi se privremeno uspavali.
Suviše je mnogo aktera umešano u konflikt a suviše je malo rešenja koja bi prepakovala Siriju da izgleda kao pre početka rata 2011. godine. Država koja je stekla nezavisnost aprila 1946. na naše oči prestaje da postoji. Kako borbe jenjavaju, strani akteri intenzivnije angažuju svoje sirijske saveznike prepuštajući Sirijcima dve uloge – žrtve i posmatrača.