Tašmajdanska pećina – neiskorišćeni turistički dragulj

Večno misteriozan, nikad do kraja istražen, tajanstven i beskrajno zanimljiv – takav je naš Beograd. Koračajući ulicama, ponekad i zaboravimo da je ispod naših nogu još jedan, podzemni grad, sačinjen od laguma, pećina i prolaza... A, kako bismo se toga i setili kad je većina ulaza u taj Beograd ispod Beograda zaključana i zamandaljena i građanima nedostupna.

Nema sugrađanina koji nije prošetao Tašmajdanskim parkom. Malo je onih koji nisu slušali neki koncert na tašmajdanskom stadionu. Ali koliko njih zapravo zna da se u utrobi zemlje u tom delu grada krije pravo kulturno-istorijsko blago?

– Svi smo navikli da se beogradska istorija odmotava negde oko Beogradske tvrđave pa je tako Tašmajdan ostao beogradska skrivena duša. Pre 13,5 miliona godina ovdašnje stene udarali su talasi Panonskog mora i u prirodnjačkom muzeju se čuvaju fosili koji su upravo ovde pronađeni. Rimljani su gradili Singidunum, kopajući najviše stenu sa ovog mesta. Tu se u Prvom srpskom ustanku skrivao Karađorđev štab, vadila se šalitra, a onda su pod Tašmajdanom utočište našli i ljudi koji su se skrivali od besomučnog austrougarskog bombardovanja. U Drugom svetskom ratu i Nemci su ovde napravili svoje sklonište, najsavremenije u ono vreme – pokušava da u nekoliko rečenica sažme istoriju ovog mesta Zoran Nikolić, jedan od autora knjige „Beograd ispod Beograda”.

Predvođeni njime, i koautorom ovog dela Vidojem Golubovićem, novinari i gradonačelnik Zoran Radojičić juče su imali priliku da zavire u misteriozne dvorane skrivene u dubinama zemlje, dvadesetak metara ispod šetališta koje mnogi od nas svakodnevno koriste.

Put osvetljavaju samo lampe od telefona i reflektor jedne televizijske kamere. Ranije je ovde bilo struje, ali sada su instalacije uništene pa bi posetioci bez ovih pomagala bili osuđeni da tumaraju po mraku. Ulazimo u deo nekadašnjeg kamenoloma, a odatle u „Lerovu pećinu” gde su 1941. godine Nemci napravili svoj komandni centar. Debela gvozdena vrata odatle uvode nas dublje u ovaj podzemni lavirint... Nemci su imali deo za vezu, sistem za ventilaciju, pa čak i lift, ali sve to je netragom nestalo jer se grad nije na vreme setio da ovo mesto zaštiti. Uz stepenište, pokraj nekadašnjih svlačionica hokejaških klubova, prolazimo u, kako naši vodiči kažu, „najčudniji deo Beograda”. Dvadesetak metara ispod poznatog restorana „Šansa” nalazi se Šalitrena pećina.

– Putopisac Feliks Kanic pisao je da je u pećini zatekao 150 volovskih kola sa hranom i procenio da bi se ovde moglo smestiti čak oko 600 kola – objašnjava Golubović, dok Nikolić dodaje da je pećina dvostruko veća nego što izgleda jer je sloj na kome se gazi debljine petnaestak metara, a nastao je prilikom gradnje parka, kada je kroz otvor, pored bašte „Šanse”, bačen veliki deo šuta, ali i kostiju Starog groblja.

– Ovo nije jedina prostorija, pećina ima vezu prema Pravnom fakultetu koju mi nismo mogli da u potpunosti istražimo jer nema ni sredstava, a i deo je zagrađen – priča Golubović.

I dok vlažne i hladne odaje skrivene ispod zemlje pričaju priče o bogatoj istoriji grada, njih nažalost zasad malo ko ima prilike da čuje. Ali, to bi, kako obećava gradonačelnik Zoran Radojičić, uskoro moglo da se promeni. Grad je svestan da Tašmajdanska pećina ima ogroman turistički potencijal, a on će nastaviti ono što je započeo njegov prethodnik, kako bi se i ovaj skriveni dragulj grada uključio u turističku ponudu prestonice.

– Imamo idejno rešenje, ali čeka nas mnogo posla. Bitno je kreativno osmisliti korišćenje ovog prostora u turističke i kulturne svrhe. Potrebno je obezbediti prostor i instalacije koje su neophodne, a značajan deo projekta se odnosi na uređenje ulaza ukomponovanog u prostor. Sve to mora da prođe studiju izvodljivosti. Potrebno je obezbediti finansijsku konstrukciju, odnosno sredstva za raščišćavanje, osvetljenje i ventilaciju. Nije lak zadatak, ali daćemo sve da ovaj prostor oživi kako bi Beograđani i turisti mogli da ga posećuju – obećao je Radojičić.