Polanski – tražen i poželjan

FILM
Specijalno za Politiku
Park Siti, Utah – „U Evropi Roman Polanski je cenjen režiser, u Americi traženi begunac; u Evropi su ljudi impresionirani kreativnošću Polanskog i smatraju da je žrtva Hitlera, Čarlsa Mensona i američkog licemerja kada je u pitanju seks, a u Americi je za mnoge kriminalac”, komentariše jedan od prijatelja Romana Polanskog u dokumentarnom filmu „Roman Polanski – tražen i poželjan” Marine Zenović. Čuveni režiser je priznao da je imao odnos sa maloletnom devojkom, i kad je trebalo da ode u zatvor, pobegao je iz Amerike i nastavio normalno da živi u Parizu. Objašnjavajući posle svetske premijere na Sandens festivalu da se njen novi dokumentarac ne bavi biografijom čuvenog režisera, već okolnostima pod kojima mu je zabranjen povratak u SAD, Marina Zenović je naglasila da je i posle 30 godina slučaj ostao nerazjašnjen do kraja i tragičan za sve učesnike. U filmu govori i Samanta Gajmer, devojka koju je majka tada kao trinaestogodišnju devojčicu dovela na sastanak sa Polanskim, dok njena majka nije pristala na intervju.

Film nije biografska priča nego istraživačka, više novinarska, o tome šta se dogodilo kada je Roman Polanski pre trideset godina optužen za silovanje maloletne Samante.

Teško je sastavljati priču za film i kombinovati tolike sudske podatke u jedinstvenu celinu. Pre svega je trebalo objasniti kako se desilo to što se desilo i šta je sve prethodilo slučaju. To je značilo raditi na dve različite teme i onda ih povezati tako da sve bude razumljivo i interesantno.

U Evropi imaju potpuno drugačiji stav prema celoj priči. Mnogo su spremniji da opravdavaju Polanskog, koga vide kao čoveka čiji je čitav život obeležen tragedijama. Kao mali je doživeo da mu majku ubiju nacisti, da bi kasnije njegova velika ljubav sa suprugom Šeron Tejt završila njenim ubistvom u osmom mesecu trudnoće.

Međutim, postoji još jedna strana priče – ona koja se bavi procesom, sudijom i suđenjem, i faktorima koji su uticali na presudu zbog koje Polanski ne sme više nikada da se vrati u SAD. Film otkriva upravo taj deo priče koji ljudi jako malo znaju, iako postoje sudska dokumenta. Nažalost, niko ne želi da čita suvoparne sudske izveštaje i komentare. Svi radije uključe kompjuter i čitaju senzacionalističke tračeve o suđenju, bežanju, progonstvu. Većina pretpostavlja da je sud detaljno pretresao činjenice, ali u ovom slučaju način na koji je sudija radio je u velikoj meri uzrok što je Polanski morao da napusti Ameriku.

Kako ste uspeli da ubedite Samantu Gajmer da govori u filmu?

Kontakt sa njom mi je omogućio njen advokat koga sam upoznala u Los Anđelesu. Samanta je prihvatila intervju jer joj se dopao moj koncept i stav da treba izneti činjenice koje će zaintrigirati publiku da dublje razmisli o slučaju, a ne da odmah optužuje jednu ili drugu stranu shodno predrasudama.

Roman Polanski ne učestvuje u dokumentarcu?

(/slika2)I njega smo par puta kontaktirali i na kraju je prihvatio da samo porazgovara o filmu, ali ne i da da intervju. Sreli smo se u Parizu i odmah mi je rekao da je zainteresovan za film, ali da ne želi da učestvuje. Prihvatio je situaciju da su neke stvari nerešene u njegovom životu i da mu sva vrata nisu otvorena. Njegova porodica može da putuje gde god želi, ali on ne može, jer rizikuje hapšenje. Čitav slučaj ima jednu vrlo tužnu konotaciju – tinejdžerka je želela da postane zvezda, njena mama je želela da joj ćerka postane slavna, sudija je hteo parče holivudske slave, a deblji kraj je izvukao Roman Polanski.

Samanta je još pre deset godina javno oprostila Romanu, pojavivši se sa svojim advokatom u televizijskoj emisiji „Lari King uživo”.

Da, ali se tu više ne radi o Samanti. Ovo nije slučaj Samanta protiv Romana, nego javni tužilac države Kalifornije protiv Romana Polanskog. Samanta je oprostila Romanu, ali zato što je sudija zabrljao u vođenju slučaja, Roman ne može da se na osnovu toga vrati u SAD. U pitanju su slojevi i slojevi birokratije. Polanski se neće vratiti u SAD ukoliko ne postoji nekakav sporazum, a sporazum ne može da se napravi ukoliko se Roman prethodno ne vrati u SAD. Zato je to „kvaka 22”. Advokati obe strane treba da traže od novog sudije da se napravi novi sporazum. Sve zavisi od njih i od novog sudije, koji ne bi smeo da podlegne holivudskom medijskom spektaklu, kao što se to dogodilo prethodnom sudiji. Nedavno je Polanskom bilo ponuđeno da se vrati u SAD i da se pojavi na suđenju, s tim da mu se garantuje da neće biti pritvoren, ali da čitava stvar mora biti otvorena televiziji. Polanski je to odbio. (U SAD nisu dozvoljeni direktni TV prenosi iz sudnica – prim. J. B.)

Vaš otac, Džordž Zenović, ne samo da je poreklom iz bivše Jugoslavije, nego je takođe dugo godina bio ugledni političar i sudija. Koliko su ova dva faktora – evropsko poreklo i poznavanje američkog pravnog sistema u vašoj neposrednoj familiji uticali da se upustite u istraživačke vode o slučaju Polanski?

– Moj otac zna dosta o odnosu medija, pravnog sistema i naše opsednutosti slavnim ličnostima. Kao pravnik je skandalizovan kako je senzacionalizam uticao na sudiju, i želeo je da osvetlim ovaj slučaj i za ljubav njegovih profesionalnih ideala. Bez obzira što je Roman Polanski prihvatio krivicu za jednu od šest optužbi, postavlja se pitanje kakav je bio njegov odnos sa sudijom i zašto je dobio takav tretman kakav je imao. Jedan od razloga zašto je moj otac prestao da se bavi sudstvom i prešao u politiku jeste što se razočarao u slične nepravilnosti. Uvek su ga zanimali međuljudski odnosi i splet okolnosti koji dovode do sudske odluke. Ovaj film je upravo priča o dva fascinantna čoveka – o kalifornijskom sudiji Ritenbandu i režiseru Polanskom i kako su ih njihove nesavršenosti, uz pomoć medija, dovele do jednog tužnog ishoda.