Pogled na Balkan iz aviona

KOVAČEVIĆEVE KOMEDIJE APSURDA 
Mjuzikl „Maratonci trče počasni krug“ koji je premijerno izveden u Pozorištu na Terazijama, prikazuje u brodvejskom maniru, spektakularno, uz fantastičnu igru plesnog ansambla i duhovito – angažovanih songova (autor je Maja Pelević) industriju smrti porodice Topalović, koja otvara krematorijum, otkopava tuđe grobove i spaljuje leševe kako bi zadobila političke poene i ušla u Evropu. Mračno – morbidnu scenu sa puno sanduka i dima smenjuje užurbana, poletna slika audicije, „kastinga“ za prvi zvučni film, Đenkin mjuzikl sa vilama, leptirovima, lepim, golim, slobodoumnim i modernim ženama. Đenka (igra ga Marko Živić energično i spontano) slavi život, Topalovići slave smrt. Đenka režira ljubavni film i od Beograda pravi Holivud, dok Topalovići gaze sve pred sobom (na sceni se pojavljuje pravi automobil, pravi motor, samo je jezero u kome se kupa Kristina jedan običan lavor). Oni su privatnici (političari) nove Evrope koji će nahraniti gladne, zaposliti nezaposlene. Svetlosti pozornice ili raka? Smrt je najsigurniji posao za Topaloviće. Šou se ipak nije nastavio, a od Đenke, na kraju mjuzikla, ostaju samo „dugmići“.

Šta tražiš, dečko?

Kao precizni posmatrač našeg podneblja i ljudskih nedoumica XX veka, Kovačević „Maratonce“ piše kao studentski rad, ne sluteći njegovu slavu i autentičnost. Sve je počelo u Ateljeu 212 (komad je režirao Ljubomir Muci Draškić 1973). Prva čitajuća proba, na koju je pisac otišao, dorćolskim ulicama, iz svoje tada podstanarske sobe u Jovanovoj ulici, bila je zakazana za 11 sati. U odelu, sa usputnim pitanjem tetka Zorke sa portirnice: – Šta tražiš dečko? – mladi pisac, ušao je na „velika vrata“ u domaće pozorište. I tako je čitajuća proba„Maratonaca“, kako piše sam Kovačević u Monografiji Pedeset godina Ateljea 212 počela sa dvadesetak minuta zakašnjenja: „Onda me je zadesilo prvo, nenadano čudo; glumeći za stolom, umetnici su počeli da se svađaju (iz likova), da viču, da treskaju rukama po stolu, da se pridižu, da se smeju i dobacuju primedbe van teksta, dok su se Jovan (Ćirilov) i Borka (Pavićević) do suza smejali.“

I tako je od jedne ozbiljne drame o patološki erotizovanoj i mafijaškoj porodici Topalovića nastala komedija koja godinama zasmejava naš nacion. Šta je to toliko smešno u „Maratoncima“? Da li su to groteskni portreti stogodišnjih matoraca koji svaku ženu prvo seksualno iskoriste, a potom ubiju, ili publiku zasmejava Mirko koji kao najmlađi izdanak ove grobarske familije pokušava da pobegne iz mraka i nemorala (u mjuziklu Mirko, koga tumači Ivan Bosiljčić, peva, kako više ne želi da bude grobar držeći u rukama lobanju, kao repliku na Šekspirov monolog „Biti ili ne biti”) ali onda silom genetike i on počinje da siluje, ubija, naređuje i to još nemilosrdnije?.

Kovačević piše crne komedije pod uticajem teatra apsurda, sa dalekim asocijacijama na Alfreda Žarija u korišćenju satiričnih elemenata, dok je povremena autoironija slična Mrožekovoj. Kovačević piše komedije iza čije groteske se nalaze ozbiljne, čak vrlo morbidne teme o životu i smrti gde se sudaraju tradicionalni, moderni, kolektivni, ideološki, etički, patološki i prirodni stereotipi smešteni u okrilje porodične patologije.

 Vladimir Stamenković smatra „da su Kovačevićevi komadi u isto vreme satire na naš mentalitet i političke komedije”. Brtoglava scenska igra, kao u narodskom pučkom teatru, čini da smeh u Kovačevićevim komadima bude toliko glasan i dugovečan. „Smeh je najbolji način samoodbrane“, tvrdi pisac.

Prividno živi ljudi

(/slika2)„Kada kažem Balkan, onda je najbolje gledati iz aviona kako to izgleda“, rekao je osamdesetih godina Duško Kovačević. I možda je nakon tog otkrića kroz svoje drame: „Profesionalac“ (1990), „Urnebesna tragedija“ (1991), „Kontejner sa pet zvezdica“ (1999), najbolje razumeo kako na malom prostoru kao što je Balkan, postoje tako žestoke razlike u ljudskim naravima, ubeđenjima, odrastanjima. „Čovek dok ne vidi svojim očima kako izgleda kada ljudi na jednom prostoru polude, ne veruje“, smatra Kovačević. Tu društvenu nit autor zaoštrava u „Urnebesnoj tragediji“ čiju radnju smešta u ludnicu u kojoj nema razlike između onih koji su lečeni i onih koji leče. Paradoks srpskog društva Kovačević odslikava zatvaranjem ludnice usled nedostatka novca i elementarnih životnih namirnica te ljudi na ulici prebijaju dete koje nosi roštilj.

U komadu „Kontejner sa pet zvezdica“, koji je pisan u monološkoj formi i predstavlja najdirektniji obračun sa miloševićevskom vladavinom, vidimo bivšeg profesora univerziteta (verni podanik režima), koji promoviše luksuzni kontejner, skoro hotel:

„Drugim rečima, poštovani prijatelji, kada se sve ovo prevede sa srpskog na srpski, znači da je ovo zemlja pokojnika, zemlja mrtvih ljudi, koji odlažu sopstvene sahrane dok ne obave još neki posao“.

Jedan od dominantih motiva Kovačevićevih drama, motiv prividno živih ljudi, ljudi koji su odavno iznutra umrli, ali se sticajem okolnosti, provlače kroz svakodnevicu, javlja se i u komadu „Lari Tomson, tragedija jedne mladosti“ u kojem se prepliće priča o životu u pozorištu iza kulisa, gde se otkazuju predstave, upravnica je histerična, a na drugom kraju grada teče život u sapunskoj operi.

Letargija je savladala i Doktora Nikolu Kosa („Doktor šuster“, 2001), čuvenog hirurga koji postaje dementni obućar. I Marko i Kaća, Ivan i Jelena („Zvezdana prašina“, 1976, 2003) „vrte“ se u ljubavnom četvorouglu tražeći uzbuđenja, romansu, bežeći stalno sa sopstvene sahrane: „Od kad je dozvoljeno da se vampiri javno zvanično venčavaju? Znate li vi... da je on mrtav čovek“.

I još jednu karakteristiku opusa Dušana Kovačevića je važno saopštiti. Svi njegovi komadi napisani su za glumce. Kako sam kaže, tajna njegovog uspeha u tome je, što dopušta glumcima, majstorima improvizacije, da se razmahnu (Danilo Bata Stojković, Zoran Radmilović, Petar Kralj, Milena Dravić, Bora Todorović, Branislav Lečić svoje najveće uloge u pozorištu ostvarili su tumačeći likove Kovačevićevih drama), da nas zabave, a opet rastuže.

Tako je bilo i na premijeri „Maratonaca“.