Engleska: između slavne prošlosti i…ne zna se čega
Za čoveka iz nauke postoji nekoliko gradova hramova gde se zaista ide onako kako religiozni ljudi idu na hodočašće u Jerusalim, Santjago Kompostelu, Hilandar ili Meku. Jedno od takvih svetilišta nauke jeste Oksford koji sam imao prilike da posetim početkom ovog meseca kako bih učestvovao na ovogodišnjoj Vanenburg konferenciji.
Univerzitet u ovom engleskom gradiću, udaljenom oko osamdeset kilometara od Londona, zvanično se vodi kao drugi najstariji univerzitet u Evropi (posle Padove) i krajem ovog veka obeležiće prvih hiljadu godina rada. Tokom posete kao da sam šetao kroz nepregledni muzej na otvorenom. Čuvenih 39 koledža razbacano je u centralnim ulicama koja se pružaju oko okrugle Redklifove kamere i univerzitetske crkve Svete device Marije. U sredini je Šeldonov teatar u kome se studenti primaju i promovišu, a pored njega Muzej istorije nauke gde se čuva tabla na kojoj je Ajnštajn izlagao svoju teoriju. Tu ste već na Broad stritu a preko puta je ogromna Blekvelova knjižara.
Između svega toga je centralna Bodleinova biblioteka, koja je nedavno dobila svoju trinaestomilionitu knjigu! Ona je kao i mnogo toga ovde nastala nakon paljevine. Godine 1550 dok je reformacija uzimala svoje žrtve, spaljene su knjige iz prethodne biblioteke jer su „predstavljale katoličko sujeverje“. Pola veka kasnije ser Tomas Bodli je obnovio biblioteku i ubrzo je postala zvanična depozitna biblioteka.
Ima ovde, međutim, još tragova važnih paljevina. Na sredini Broud strit ispred Baliol koledža na kamenom deo ulice je vidljiv crni krst. Iako religija u životu Engleza danas ne igra tako veliku ulogu, ovom mestu i dalje pripada groman pijetet. Kad grupa turista stane tu da čuje priču vozači autobusa sačekaju ili zaobiđu ako mogu, Na tom mestu vreme vladavine kraljice Meri i njene kontrareformacije spaljeni su takozvani oksfordski mučenici. Najpre biskupi Latimer i Ridli, a pet meseci kasnije i sam nadbiskup Kenterberija Tomas Krenmer, arhitekta engleske reformacije.
Svaki od ovih koledža može da ispriča mnoštvo neverovatnih priča, od ličnih istorija nekih od najvećih imena prošlog milenijuma do krajnje bizarnih naracija poput one da svaki koledž ima svoju kornjaču i da se jednom godišnje održava njihova trka. Tu su i čuveni pabovi, uključujući i legendarni „Orao i dete” u kome su godine prevodili Tolkin i Si Es Luis, autor „Letopisa iz Narnije”. Tu su čitani prvi nacrti „Hobita” i „Gospodara prstenova” između ostalog.
No osim istorije Englezi imaju i vrlo burnu sadašnjicu. Tokom boravka sreo sam nemali broj značajnih britanskih intelektualaca i kod svih sam osetio duboku zabrinutost za ishod drame oko bregzita. Kako god se da se završi ova mučna istorija, društvo će ostati duboko podeljeno, a kod jedne od dve strane koje su gotovo jednako brojne, ostaće osećaj prevarenosti i nenadoknadivog gubitka. Strana koja je protiv bregzita tvrdi da za Ujedinjeno Kraljevstvo ne može postojati civilizacijska budućnost nakon izlaska iz Evropske unije. Ova strana dominira među univerzitetskom elitom, u medijima, među finansijskim i ekonomskim magnatima pa i političkom elitom. No čak i oni koji se na sve način bore da opstruišu i spreče bregzit imaju duboku svest o tome da će u slučaju njihove pobede druga strana sa pravom naslediti osećaj izigranosti. Ovi drugi, naime, vide kako njihova neočekivana i čista demokratska pobeda na referendumu nestaje u magli političkih i zakonskih prevara. Dom građana, Dom lordova, Vrhovni sud, i veliki deo elite perfidno rade na tome da osujete da se bregzit uopšte sprovede. Poslednja teza je da državni sistem čini parlamentarna a ne plebiscitarna demokratija, te je odluka parlamenta važnija od odluke naroda na referendumu. Dakle ako je parlament suveren, onda on može da derogira navodno i odluku naroda koji treba da predstavlja. Država koja nema ustav, nalazi se u najdubljoj ustavnoj krizi od sedamnaestog veka.
No u međuvremenu se u zemlji dešavaju veoma brze i radikalne promene. London je pre nekoliko godina dobio prvog muslimana za gradonačelnika, što ide uz činjenicu da je broj domicilnog stanovništva tamo manji od broja stanovnika imigrantskog porekla. Te promene su očite i u manjim gradovima kao što je Hal. Osim odavno prisutnih natpisa firmi na arapskom sada su sve brojnije prodavnice sa nazivi na poljskom ili rumunskom jeziku.
Moj oksfordski domaćin, profesor Noel O`Saliven, govorio je o brzim promenama koje utiču na njihov univerzitet. Sve je manje domaćeg stanovništva pa time i studenata, a univerzitet se u potpunosti prilagođava studentima iz Kine, Japana, sa Bliskog istoka itd.
Odlazeći sa aerodroma koji nosi ime po Robinu Hudu, razmišljao sam o tome da li će išta ostati od Engleske na čijoj smo popularnoj kulturi i umetnosti rasli. Više nije moguće snimati sitkome poput „Mućki:” igranje stereotipima na čemu one počivaju, danas je politički nekorektno.
Naučni savetnik Instituta za evropske studije