Miroslavljev karneval

Negde pre otprilike 150 godina, u vreme kada sam kao student počeo da pišem književnu kritiku, pročitao sam, takođe, i poneku teorijsku knjigu. Među njima se našla i ona koju je napisala Linda Hačion, a zove se "Poetika postmodernizma". Ta knjiga me je naučila (ili preciznije, pokušala je da me nauči) da je uzročno-posledična veza između istorijskih događaja doprinos činjenice da nam se oni prezentuju kao istorija (=priča), a ne svojstvo njih samih.
Pa dobro, iako istorija nije baš nizanje slučajnosti koje nemaju veze jedna sa drugom, ipak svakako je tačno da nije baš ni partija šaha dvojice velemajstora. Hoću da kažem: često se dešavalo da neku bitku ne dobije Vojnički Genije Slavnoga Vojskovođe, već skromna boginja Fortuna. To istorija, uglavnom, retko priznaje: svaki istoričar se oseća malo neprijatno kada treba da napiše reč slučajno

Uzmimo, na primer, Miroslavljevo jevanđelje iz 1192. godine. Činjenica da je sačuvano mogla bi navesti na zaključak logikom zaslepljenog naučnika (poput Pekićevog Arnoa) kako je srpska istorija egzemplar kontinuiteta. Ali, neravna, brdovita istorija samog Miraslavljevog jevanđelja jeste srpska istorija u malom, ali i nešto više: to je priča o samoj istoriji.

Upravo povest o istoriji Miroslavljevog jevanđelja tvori glavnu narativnu nit najnovijeg romana Mirjane Đurđević. Kao što se to moglo očekivati na osnovu autorkinog dosadašnjeg opusa, "Čuvari svetinje" su sve samo ne verna rekonstrukcija istorije ovog značajnog kulturnog spomenika srpske pismenosti. Tematizovanjem njenih ključnih tačaka, autorki služi pre svega da potkopa ideju o ozbiljnost i smislenosti istorije uopšte, te da otvori prostor za njenu svojevrsnu parodiju. Bujica nerativnih tehnika koji u sebe uključuju faksimile kvazi dokumenata, žanrovsko višeglasje, blasfemično tumačenje nastanka jevanđelja lišeno bilo kakve svetosti, inkorporiranje istorijskih pop-junaka (Prle, Tihi) u priču o svetinji, te parodiranje objektivnosti istoričara-istraživača-pripovedača sve to ukazuje da bi najvernija istorija ovog kulturnog spomenika bio upravo karneval sa svojom obrnutom perspektivom koja naopačke okreće vrednosti svakodnevice. A jedna od tih svakodnevnih fraza, tj opštepoznatosti jeste i ona koja nam govori o neprocenjivoj vrednosti Miroslavljevog jevanđelja: otuda se ono, jasno, u svom istorijskom hodu, moralo nekada naći i ispod tura, a ne samo iznad glave junaka.

U poetičkom smislu sasvim svež idrugačiji, roman Mirjane Đurđević ipak ima po koju slabost: neki digresije su mogle biti komotno isključene (recimo parodiranje psihoanalize na primeru glavobolje istraživača/istoričara) dok poslednje poglavlje, smešteno u budućnost, lebdi u bezvazdušnom prostoru proizvoljnosti pa stoga nema gde ni da nasloni komične efekte suočavanja sa istorijom. Ali to je, donekle, i očekivano: priča o Miroslavljevom jevanđelju još nije završena, a roman ga na tom putu u budućnost, u okviru iste poetike, više ne može pratiti.