Kuda sa otpadom

Početkom 21. veka pojavio se veliki broj televizijskih reklama reklama koje su promovisale sortiranje otpada i reciklažu. Pokret počeo u zemljama zapadne hemisfere koje su uvidele značaj ove industrije.

Postavlja se pitanje šta određuje da li će neki proizvod biti recikliran ili jednostavno bačen u kantu za smeće? Da li plastična boca dobija novi život ne zavisi od naših dobrih namera, već od nečeg manje altruističnog: promene na tržištu i poslovnih ciklusa. Ukoliko proizvod može biti očišćen, razvrstan i prodat onda se smatra da se on može reciklirati.

Pitanje koje se postavlja u većini zemalja širom sveta glasi – šta se dešava sa reciklažnim materijalima ako nemamo kome da ih prodamo? Upravo je  problem prodaje otpada ono što preti da uruši ovu industriju od 100 milijardi dolara. Ovaj problem neki nazivaju „krajem reciklaže kakvu poznajemo”.

Ali, niko od nas se nije zapitao šta se zapravo dešava sa svim konzervama, kartonskim kutijama i plastikom koju uporno razvrstavamo. Kuda one dalje idu? U većini slučajeva biće sakupljene zajedno i odnete u ustanove za obnovu materijala ili MRFs (Material Recovery Facilities), u kojima se otpad razvrstava, obrađuje, pakuje i sprema za prodaju kupcima širom sveta. Imajući u vidu da je Kina u prethodnom periodu doživela ekonomski procvat i postala najveći svetski proizvođač, jasno nam je da je upravo ona bila glavni kupac reciklažnog materijala.

S obzirom na to da je Kina nastojala da što pre postane glavna ekonomska sila u svetu, njen interes je bio da kupuje ogromne količine reciklažnog materijala i tako ubrza svoju proizvodnu industriju. Pored toga, oni su zavisili od uvoza reciklažnog papira jer im je nedostajala industrija mekog drveta i nisu mogli da zadovolje svoje potrebe za tim. Recimo, novine koje se danas čitaju i recikliraju u svetu mogu biti prodate Kini, gde će  šest nedelja kasnije na recikliranom papiru biti štampane i pročitane njihove novine. Kad je reč o plastika, Kina je 2016. godine uvezla 2/3 svetskog plastičnog otpada.

Od kako je Kina postala članica Svetske trgovinske organizacije 2001. godine, počela je da ostvaruje ogroman obim trgovine. Ona je kontejnerima izvozila razna dobra širom sveta, ali joj se nije isplatilo da kontejnere vraća prazne u Kinu. Kineska ekonomija učinila je ovo unosnim biznisom tako što je prazne kontejnere punila reciklažnim materijalima i  dovozila ih nazad. Ova praksa je dostigla takav obim da je bilo jeftinije poslati reciklažni materijal iz Los Anđelesa u Kinu nego u susednu Arizonu.

Usled niske cene rada u Kini, sortiranje otpada u kineskim fabrikama je bilo mnogo jeftinije pa je na taj način Kina obezbedila brzo i lako rešenje za svetsku reciklažu, a zapadne zemlje nikada nisu osetile potrebu da izgrade značajniji broj reciklažnih postrojenja za svoje potrebe.

Glavni problem po reciklažnu industriju dolazi do izražaja 2016. godine, kada je jedan kineski režiser objavio  dokumentarac „Plastična Kina”. Taj film je uzdrmao svetsku javnost jer je u njemu prikazan život devojčice koja živi u postrojenju za reciklažu plastike, otkrivajući na taj način ružnu i realnu sliku kineske reciklažne industrije. Peking je ubrzo zabranio emitovanje filma koji se u međuvremenu mogao legalno pronaći na kineskim sajtovima, ali je šteta već bila naneta. Ugled Komunističke partije bio je ozbiljno narušen ovim filmom, ali je Si Đinping obećao da će preduzeti sve mere kako bi sprečio ovakvu praksu.

Kineska „Operacija nacionalni mač” predstavljala je pokret za razvoj boljih reciklažnih postrojenja i za bolju brigu o svojoj zemlji, uz unapređenje zaštite životne sredine. Poslednjeg dana 2017. godine, kineska vlada je izdala nova pravila koja su bila toliko restriktivna da su pošiljke otpada u Kinu efikasno zaustavljene. Budući da je Kina do tada već razvila jaku srednju klasu, koja je mogla da generiše dovoljno sopstvenog otpada za reciklažu, nije bilo potrebe za kupovinom i sortiranjem svetskog otpada. Usledio je trenutni šok izazvan naglim urušavanjem svetske papirne i plastične reciklažne industrije. Glavni uslov koji je Kina postavila za uvoz odnosio se na čistoću materijala.

Kao odgovor na ove drastične mere usledila je pojava velikog broja postrojenja za prečišćavanje otpada na Tajlandu i u Maleziji gde se reciklažni materijali pročišćavaju pre nego što budu prosleđeni Kini.

Tržište reciklaže je ogromno i vredno stotine milijardi dolara na globalnom nivou. Sa povlačenjem Kine nastaje veliki prostor za druge zemlje u razvoju da se priključe. Sama ekonomija neće uspeti da reši ovaj problem. Osvrćući se na ciljeve održivog razvoja, prodavnice na Tajlandu i u Vijetnamu testiraju umotavanje hrane u koru od banane umesto u plastiku, dok EU prelazi na cirkularnu ekonomiju. Sve to podstaklo je proizvođače da dizajniraju bolja pakovanja i tako promovišu smanjenje otpada.

Oporavkom ekonomije procenat reciklaže ambalažnog otpada u Srbiji povećao se 3,4 puta od 2012, sa daljom tendencijom rasta.

*Direktor Agencije za zaštitu životne sredine

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista