Benzin kao krv

Srbija ima veliku šansu da bude ekološki čistija. Da i bukvalno bude – zeleni raj. I da njeni građani budu mnogo zdraviji nego što su sad a time i pokretniji, mršaviji i nasmejaniji. Ako benzin bude, naravno, poskupljivao ovim tempom. Jer, to sledi.

Posle ovog najnovijeg – nema se kud, nema kajanja! Ni vraćanje cena na staro, to jest na jeftinije, ne dolazi u obzir. Kliše priče da nas čeka budućnost po scenariju „Pobesnelog Maksa”, da ćemo se otimati za njega, ne pije vodu, to jest benzin! Benzina i nafte ima i biće ih, samo su skupi, preskupi za nas! Voziće se, izgleda, samo ekskluzivci. To su oni koji mogu da kupe više od 250 litara mesečno a da time ne potroše celu, prosečnu, platu! Ostali Srbi – stoj!

Zato je i glupo, tačnije deplasirano, objašnjenje da naše cene naftnih derivata prate i uz rame su s cenama benzina u Nemačkoj, Francuskoj... Jer poređenje ne stoji kad se zna da prosečan Nemac može za prosečnu platu da kupi 1.500 litara. Šest puta više od Srbina. A i Nemcu i Srbinu velike oil-kompanije nude „čorbu” po pola evra za litar. Toliko je taman proizvodna cena benzina. Ostalo su, u strukturi krajnje cene, državni nameti. Amerikanci doživeli pandemsku histeriju što im je litar benzina probio cenu od dolara po litru, masovno protestuju. A mi ko Indusi, „gandijevski”. Umesto da su Ameri „kul”, mi smo „kul”.

Srpska država ne može, reče jedan tehnički ministar, da se odrekne akciza jer pomoću njih puni budžet. Znači, benzin 45 dinara, akcize i PDV – 63 dinara. Hrvatska ima skoro duplo manje akcize na benzin, iako je cena proizvodnje približna kao u rafinerijama Naftne industrije Pančevo. Tako dažbine državi (akciza i PDV) ukupno staju 0,43 evra, dok su u Srbiji oko 0,62 evra. S druge strane, u Bosni i Hercegovini proizvođačka cena je za 12 evrocenti po litru veća nego u Srbiji, ali je akciza oko dva i po puta manja. Tako u toj zemlji akciza i PDV ukupno iznose 0,33 evra, što je skoro duplo manje nego u Srbiji. S tim što su Hrvatska i BiH sličnije nama nego Francuska i Nemačka. I one imaju državne budžete i moraju da ih pune.

Akcize kod nas pune budžet koji služi održavanju puteva i infrastrukture. Tako kažu oni koji određuju kako se on troši. Al’ onda, čemu velike cene putarina?! Ajd’ bar da održavamo te autoputeve kako valja, nego je svuda toliko polegao asfalt da možeš negde da poletiš. A putarine su nedavno opet skoro udvostručene.

Kod nas je to što se radi s budžetom u ekonomskoj nauci dobilo odavno ime – parazitizam. Dakle, kako se procentualno troši budžet. Da bi i jedna makroekonomija funkcionisala, bar 60 odsto sredstava mora da ide u proizvodnju, a ostalo u potrošnju, a kod nas gotovo sve ode u potrošnju. Zato smo sada tu gde smo. Uredbom, kojom se određuje poskupljenje (ili pojeftinjenje) naftnih derivata kod nas, zavisi od Njujorške berze i cene barela na njoj. Zašto, kad mi u Srbiji koristimo ural-naftu iz Rusije koja je za petinu jeftinija od navedene. Ajmo, istinu na videlo! Budžet može da se puni i od povećanih akciza na cigarete, na jahte, parfeme, a ne samo od nafte, jer „statistički” seljak, čim poskupi nafta, diže cenu paradajza i lubenica. On to mora, a ostali Srbi, urbani, s ovim nebeskim cenama, mogu da se komotno vrate zdravom životu to jest hodanju na čistom vazduhu, bez benzinskih isparenja.