„Božji pištolj" vodi ratnu igru

Bujanovac – Vojnik u ležećem stavu čvrsto drži mitraljez, osmatrajući prostor ispred sebe, spreman da otvori paljbu. Pred njim se pojavljuje grupa neprijateljskih vojnika, upiru svoje oružje prema njemu. Vojnik nišani i kratkim rafalima gađa, onesposobljavajući protivnike.

Scena možda podseća na stare jugoslovenske ratne filmove, ali u suštini odgovara realnoj situaciji na bojištu. „Filmska” je i obuka, sekvenca s neprijateljskim vojnicima zapravo se odigrava na velikom video-bimu, ali vojnik zaista u rukama drži mitraljez M-84, prilagođen za trenažer u gađanju pešadijskim naoružanjem.

Strelac čak oseti trzaj oružja i čuju se pucnji, s tim da se opaljenje metaka simulira kompresovanim vazduhom sprovedenim tankim crevom do mitraljeza. Putanju metaka simulira laser pričvršćen uz cev, a sve to precizno beleži složeni softver.

Ovo je samo jedan od više modernih sistema obuke koji na najbolji način dočaravaju osavremenjenost Centra za obuku jedinica za multinacionalne operacije, čiji je komandant potpukovnik Branislav Stevanović. On je ekipi „Politike” predstavio mogućnosti ove jedinice koja se nalazi u bazi „Jug” kod Bujanovca.

Obilazeći prostorije, nailazimo i na simulator virtuelnog bojišta. Ulazimo u kabinet, za klupama sede vojnici. Nose slušalice, ispred njih su monitori i džojstici. Ispred svih, na čeonom zidu prostorije, nalazi se veliki ekran. Na monitorima se vidi kretanje vojnih vozila, konkretno „hamvija” (čija je civilna verzija poznata kao „hamer”), što patroliraju putem, prilazeći kroz naseljena mesta.

Vojnici koji su ovde na obuci su zapravo u virtuelnoj patroli, celokupnu situaciju prate na monitorima, međusobno komunicirajući pomoću mikrofona i slušalica. Grupisani su po četvorica, a toliko članova ima i posada „hamvija”, svaki od njih na monitoru sagledava situaciji pred sobom, onako kako bi radio u stvarnoj patroli. Ispred vozača na klupi su volan i automatski menjač, a ispod nje pedale za gas i kočnicu.

Virtuelne patrole se snimaju, pa se postupci posada „hamvija” mogu naknadno analizirati. Posebno pogrešni potezi, kao što je zaustavljanje i prihvatanje borbe s napadačima koji pucaju iz zasede, umesto odlaska s lica mesta, a jedan takav virtuelni događaj, sve s jasnom vidljivom putanjom metaka, prikazan je i našoj ekipi. U stvarnom životu imao bi tragičan ishod po patrolu, a svrha ove obuke je upravo da se zadaci u multinacionalnim operacijama obavljaju što bezbednije.

– Mi kao administratori možemo kreirati specifičan scenario u simulatoru u zavisnosti od vrste obuke. Tako smo kreirali simulaciju motorizovane patrole koja nailazi na zasedu, na neeksplodirano ubojno sredstvo i slično, gde jedinice mogu simulirati izvođenje standardnih operativnih procedura za date događaje – objašnjava poručnik Milica Trajković, referent za informatiku.

Naravno, iako je ova informatička oprema koju su donirale SAD impresivna, ne odvija se celokupna obuka u virtuelnom svetu. Posebno je atraktivan sistem „majls”, simulator pogodaka koji vojnici nose na sebi, svom naoružanju i vozilima. I ovde putanju metka simulira laser.

– Senzori su na trakama koje vojnik, poput uprtača, pričvršćuje za sebe, a takođe ih stavlja i na šlem. Uz vrh cevi postavljen je senzor koji registruje blesak pri opaljenju manevarskog metka i istovremeno ispaljuje laserski „hitac” što ga registruju senzori na „neprijateljskom” vojniku ili vozilu – kaže zastavnik Milorad Lazarević, instruktor obuke za multinacionalne operacije.

Ovakvom obukom, uslovno rečeno ratnom igrom, rukovodi starešina pomoću posebnog uređaja kojim može „isključiti” nekog od „pogođenih” vojnika, aktivirati neki drugi scenario, kao što je zbrinjavanje i evakuacija „ranjenika” i slično. Ovaj uređaj zbog oblika i ovlašćenja u obuci popularno je prozvan „božji pištolj”.

Potpukovnik Stevanović objašnjava nam da sistem „majls” ne samo da je od izuzetnog značaja za obuku, već pomaže u usavršavanju nekih vojničkih procedura. Recimo u slučaju napada iz zasede na patrolu, pokazalo se da je procedura, po kojoj patrola sama odgovara na procenjeni napad manjeg broja napadača, daleko rizičnija od poziva pojačanju da interveniše.

Medicinski simulator

U pravoj borbi ima i ranjenika, a da bi se vojnici adekvatno, u uslovima približnim stvarnim, obučili za njihovo zbrinjavanje, na raspolaganju im je medicinski simulator. Na prvi pogled to je lutka koja predstavlja povređenog vojnika, ali bi se mogla nazvati i robotom, budući da se daljinskim upravljačem na njoj mogu aktivirati različite povrede koje treba zbrinuti.

Simulator u ljudskom obliku ima „otkinutu” desnu potkolenicu i geler koji viri iz desne butine, što je teška povreda koju treba u terenskim uslovima sanirati pre transporta povređenog.

Elektronika u simulatoru registruje da li se teško povređena noga podvezuje tamo gde treba, kao i da li se igle prilikom intervencije ubadaju na pravo mesto. Simulator se može napuniti crvenom tečnošću, pa instruktor sanitetske obuke tada daljinskim upravljačem aktivira prskanje krvi, što uz širenje i suženje zenica ranjenika doprinosi stvaranju dramatičnog utiska stvarne medicinske intervencije u kojoj je svaka sekunda važna.