Kako ostvariti napredak naučnih istraživanja

Nedavno je Slavko Simić ukazao kako bi Univerzitet u Beogradu (UB) mogao da napreduje na Šangajskoj listi (Pogledi, 5. septembar). Predlog je da se ukine finansiranje istraživačkih projekata a umesto toga onim pojedincima koji objave naučni rad u časopisima koje registruje WoS  „država treba da isplati 2.000 evra”. To bi bilo „direktno finansiranje naučnih rezultata”. Predlog liči na davanje nagrada našim sportistima ili srednjoškolcima koji učestvuju na međunarodnim olimpijadama iz matematike, fizike ili hemije kada osvoje neku od medalja koje organizator učesnicima deli neštedimice: desetinu zlatnih, tri puta više srebrnih, a još više bronzanih.

Nije nam osnovni cilj da se UB veštački održi ili penje na Šangajskoj listi već da razvijamo vrhunska naučna istraživanja iz odabranih naučnih oblasti, jer razvijanje nauke vodi boljoj edukaciji studenata, unapređenju raznih struka i razvoju društva. Naša zemlja nema velika prirodna bogatstava i zato nam predstoji sve veće ulaganje u nauku i korišćenje znanja.

U pravu je Simić kada napominje da bi skriveni talenti trebalo da daju najbolje od sebe. Međutim, samo su za razvoj matematike dovoljni „papir, olovka, kompjuter i KOBSON”, a možda i za evoluciona istraživanja (naš najveći genetičar, Nikola Tucić obavljao je glavna istraživanja na modelu žiška). Međutim, hiljadama istraživača Srbije su neophodna moderna oprema, skupi materijali, kontakti s vrhunskim stvaraocima i tehnike za realizaciju inovacija koje će biti publikovane u prestižnim časopisima. Naivna je pretpostavka da bi 12.000 istraživača iz Srbije moglo da objavljuje u isto toliko publikacija registrovanim u WoS-u. To se ne može ostvariti ni u visoko razvijenoj zemlji. Istraživački projekti su garancija ostvarljivog istraživačkog poduhvata. Učešće na konkursima treba omogućiti svakom kvalifikovanom istraživaču.

Kada su Kinezi procenili da bi im nauka značajno doprinela celokupnom razvoju, osmislili su jednostavan model unapređenja nauke. Odlučili su da unaprede sve deficitarne grane nauke. U Čikagu sam radio sa dvojicom stipendista iz Kine. Od njih sam saznao da je Kina tih godina slala na stotine stipendista u najbolje laboratorije Amerike i Evrope. Mlade istraživače su najpre u Pekingu obučavali osnovnim tehnikama i aparaturama koje će koristiti u istraživanju. Potom su najbolji kandidati dobijali trogodišnju stipendiju i odlazili na usavršavanje kod poznatih naučnika. Svi su se nakon obavljenih istraživanja vraćali u Kinu.

U toku ratnih godina postojala je saradnja Univerziteta u Beogradu i Univerziteta Ilinois (UIC) u Čikagu.  Kod nas je program nazvan „međuuniverzitetska saradnja”, a u Ilinoisu „recruitment program” (vrbovanje dobrih studenata). Naši najbolji tek svršeni stručnjaci, još se nisu zaposlili, pozivani su na mesec dana u Čikago da se upoznaju s mogućnostima doktorskih studija. Onima koji su želeli da se upišu na te studije, nakon što polože GRE (Graduate Record Examinations) test, data je mogućnost da dobiju stipendiju i posle četiri ili pet godina rada s mentorom odbrane doktorat (Ph.D). Tako je više od 30 naših stručnjaka steklo tu titulu i svi su ostali u Americi.

Drugi model sprovodio je jedan Hrvat, profesor na univerzitetu u Milvokiju. On je obezbedio da mladi stručnjaci iz Hrvatske dolaze tamo na usavršavanje i/ili doktorske studije. Polovina tih stručnjaka se nakon boravka u Americi vratila u Hrvatsku. Saznao sam i zašto su se vraćali: naime, oni su dolazili na usavršavanje kada su već bili zaposleni i imali su gde da se vrate. Imajući u vidu česte probleme oko povratka naših mladih stručnjaka nakon usavršavanja u inostranstvu najbolji je kineski sistem; stipendirati svoje stručnjake da se usavršavaju u inostranstvu uz obavezni povratak u zemlju, a ne da se za odlazak na usavršavanje traže strane stipendije.

Razgovarao sam s direktorom jednog instituta UB u kojem radi preko dvadeset fakultetski obrazovanih stručnjaka, većinom kao mlađi saradnici. Pitao sam koliko ih je trenutno na usavršavanju u inostranstvu. „Problem je što niko ne želi da ide na usavršavanje”, odgovorio je direktor. Iz te institucije je pre 50–60 godina većina stručnjaka boravila po nekoliko godina u najpoznatijim istraživačkim centrima Britanije, Amerike, Švedske i drugih zemlja. Oni su doneli slavu tom institutu. Manjak interesa za usavršavanjem je znak da ustanova mora početi s otpuštanjem neambicioznih. Umesto njih, treba zapošljavati one koji će ispuniti plan ustanove.

Država bi mogla da oformi fond za dvogodišnje stipendiranje mlađih stručnjaka iz raznih naučnih oblasti. Da bi se ti odlasci na usavršavanje u svetski poznate istraživačke ustanove kontinuirano sprovodili, neophodan je odbor naučnika koji će poslove voditi bez političkih uticaja i čestih promena.

Akademik, Sombor