Već živim u budućnosti

Na samom kraju poziva upućenog novinarima za večerašnje otvaranje retrospektivne izložbe našeg poznatog ilustratora Dobrosava Boba Živkovića (1962) u Muzeju primenjene umetnosti, u 19 sati, piše: „Ne pada mu na pamet da odraste i da se uozbilji.” Uverili smo se u to i uživo, u šali je prihvatio da uradimo razgovor, u tom duhu je, a lakonski, odgovarao i na sva pitanja jer, kako kaže: „Nema odraslih. To su samo deca koju je sramota da se smeju, koja nemaju vremena da se igraju!”

Utisak o njemu upotpunjuje vizuelno svedočanstvo – više od 500 radova koje je Bob stvorio tokom proteklih 37 godina biće pred posetiocima do 23. oktobra, uz knjigu „Basna o Bobu” Jasminke Petrović, koju je on ilustrovao, i monografiju koja nosi njegovo ime. Svestranost u bogatoj biografiji je nesumnjiva: od naučne fantastike (edicija „Znak Sagite” i almanah „Monolit”) i epske fantastike (knjige „Srpske narodne bajke” i „Srpske narodne pripovetke”), preko ilustracija za decu koje se odmah i nepogrešivo, na prvi pogled, dovode u vezu sa njim (osim u brojnim proznim delima najpre smo ih sretali u „Politikinom Zabavniku”), pa do saradnje sa „Dnevnim telegrafom” i „Evropljaninom”. Autor je mnogih reklamnih kampanja, često im je cilj bio poboljšanje života dece i mladih, a duga saradnja s „Kreativnim centrom”, koji je i suogranizator izložbe, posebna je priča. Dobijao je prestižne nagrade i to po nekoliko puta: dve na „Zlatnom peru”, pet „Nevena”, nagradu Zmajevih dečjih igara, trostruki je dobitnik priznanja „Lazar Komarčić”.

Upitan, posle svega toga, da li je uzbuđen budući da će na otvaranju biti i njegovi prijatelji iz inostranstva, neki čak iz Japana, Bob kaže:

– Ja sam podeljena ličnost. Sat vremena trčim ukrug i vrištim „niko neće doći”, onda sat vremena trčim u drugi krug i vrištim „svi će doći”! I ne znam šta me više plaši. Uslovno shvatite to „trčim”, kad imate „300 kila”… To je, u stvari, značajno mrdanje obrvama nalevo, pa nadesno. Za sada je stigao Akira, on je i ranije mislio da ja nisam sasvim normalan. Sad je u to siguran, ako ništa drugo sad nas se plaši, nikad nećemo ratovati sa Japanom. Ostatak sveta, valjda, dolazi u 19 sati.

Koja vas emocija najčešće drži dok radite – najviše noću, dok svi spavaju, ili se to, možda, razlikuje od teme do teme?

Počeli ste od mog najvećeg problema u radu. Pre nego počnem da crtam moram prvo sve na svetu da sredim. Crtam iz radosti, nema svađe, nema kuknjave, ne smem da budem gladan, žedan, tužan, ljut ili nervozan. Sve to završim, namirim, pa sednem i radim. Nema smisla da crtam dok tugujem, ni da tugujem dok crtam. Crteži nastaju iz sreće, dok se smejem. Naravno, nekad je to smeh iz igre, a nekada smeh iz prkosa zlu, jer katkad zlo ume da bude jače, al’ je uvek gluplje.

Da li je teže raditi ilustracije za decu ili za „veliku decu”?

Meni je to sve isto. Radim za sebe, knjige koje volim, pametne i zabavne priče. Crtam dok mi crtež ne bude smešan ili pametan, ili smešan i pametan. Koliko god da je čudno što ja ne pravim razliku između odraslih i dece, toliko je zabavno to što se mame više raduju mojim knjigama od klinaca. Da bi dete dobilo moju knjigu ona prvo mora mami da se svidi, prvo mama počne da se kikoće pa odluči da je podeli sa detetom.

Ilustracija nikada nije samo dopuna teksta, niti predstava napisanog, već i svojevrstan komentar, piše jedan od autora u monografiji o vama. U tom smislu, uspeli ste u svom stvaralaštvu da ne budete pretenciozni, a opet da pogodite u metu. Kako to postižete?

Pomaže mi moja supermoć. Uvek uspevam da radim sa najboljim, najzabavnijim, najmudrijim a najnepretencioznijim piscima. Lako je i lepo ilustrovati lepe i pametne knjige.

Postoji li neki tekst, priča ili knjiga koju ste hteli da ilustrujete ali vam se, iz nekog razloga, nije dalo?

Sad je sve ok, crtao sam sve meni najdraže. U jednom trenutku bilo je kritično kad je Jasminka Petrović napisala „Leto kad sam naučila da letim”. Pročitao sam tekst i krenuo da moljakam „Kreativni centar” da mi dozvoli da ja ilustrujem knjigu. Vratili su je sa već urađenim koricama iz štampe i dali mi da crtam. Bilo mi je važno jer je to najlepša knjiga na svetu.

Kako danas gledate na svoj opus i postoji li deo koji vam je najdraži?

Moj život je manje-više crtanje. Svi crteži su u vezi sa nekim prijateljima i nekima uspomenama. Slabo pamtim imena i brojeve, ali kad pogledam svoj crtež, vraćaju mi se scene šta smo i kako smo planirali, koliko smo se radovali, svi problemi i sve male pobede. Ne pristajem nikad da prodajem svoje radove jer je svaki jedan dragi deo mog života. Nema „omiljenog deteta”.

Na izložbi će premijerno biti predstavljen i projekat virtuelne realnosti zasnovan na vašim radovima za knjige „Plavi kit” i „Da pukneš od monstruma”. Kako to vama izgleda, kako gledate na savremene tehnologije?

Vremenom sam postao zavistan od tople vode, telefona, toaleta, interneta i ostalih čuda. Praistorija je imala svojih draži, sigurno je bilo uzbudljivo šaranje po zidovima pećina, ali život ide dalje. Ljudi svašta izmišljaju i ja uživam. Važno je da pričamo svoje priče, a tehnologija nam omogućava da ih lepše doživimo, lakše nacrtamo, bolje prenesemo do što više ljudi. Radujem se što već živim u budućnosti.