U susret Međunarodnom danu siromaštva

Patrijarh Pavle se u našoj svesti ili, kako kažemo, u našoj duši, poima kao čovek od ovoga i od onoga sveta. Patrijarh Pavle je Sveti Sava našega doba. Ne treba dokazivati da je patrijarhova reč umna, odmerena obzirima, prožeta ljubavlju. Feljton u „Politici” Jovana Janjića pokazuje njegovu poučnost i blagonaklonost izvan svakog poređenja.

Razume se, niko nije bez izuzetaka; i bilo bi nedostojno vrhovnog poglavara i čoveka zatvoriti oči pred njegovom bolećivošću i osetljivošću. Stoga se nadam da redovi koji slede neće zazvučati jeretički, budući da diraju u čistotu i sveblagoslovlje duhovnika spremnog da na svom telu pokaže Hristove rane.

Poimence, o našem patrijarhu kruži anegdota kako je, uoči održavanja sinoda primetio sa prozora Patrijaršije više komfornih automobila u dvorištu ove ustanove. Na pitanje čiji su to automobili, Njegova svetost dobila je odgovor sa su to automobili naših vladika. „Šta bi bilo da se nisu zavetovali siromaštvu?”, prozborio je srpski patrijarh, aludirajući, očigledno, na elegantna i skupocena putnička vozila.

Moje nedostojanstvo usuđuje se drznuti da je njegova tihost, pred zasedanje najviše uprave crkvene vlasti, valjalo da naredi dopunu dnevnog reda pod tačkom: „Limuzine srpskih vladika i episkopa”. Sve imajući u vidu – vratimo li se patrijarhovoj duhovitoj opasci, kao i Međunarodnom danu siromaštva, kojem idemo u susret – da hrišćanska vera, začeta među siromasima, korespondira sa interesima narodnih masa, pre svega sirotima i potištenim, te da vernici i sav srpski narod neblagonaklono, pa i s podozrenjem, gledaju na raskoš crkvenih velikodostojnika.

Pisac ovih redova odvažan je da pretpostavi da bi se ovim gestom patrijarh „razrešio” nekog osećanja „neispunjenja dužnosti”, ako već ne možemo izbeći poređenje, ispunjenja koje se po građanskom zakoniku etiketira kao „nesavesno poslovanje” odgovornog lica. Time bi, možda, bile iskupljene i duše poglavara naših crkvenih oblasti.

Tihomir Petrović,
profesor univerziteta, Sombor