Kako objasniti kineski uspeh

Kineski model razvoja koji je za 70 godina omogućio vrtoglav privredni uspeh najmnogoljudnije zemlje na svetu, privlači sve veću pažnju u zemljama u razvoju, a postepeno i u stručnoj literaturi na razvijenom Zapadu. Najlepša ekonomska priča novog doba proslavljena velikim manifestacijama 1. oktobra u Pekingu, izazov je „svetom trojstvu razvoja” Svetske banke koje čine sposobna javna administracija, demokratska odgovornost i vladavina prava.

Na Zapadu se Narodnoj Republici Kini, pre svega, prigovara da nije demokratska u izbornom smislu, mada u zemlji postoji direktno glasanje na nižim nivoima lokalne vlasti. No, mnoge istinski ili one formalno demokratske vlade zemalja u razvoju, a poslednjih godina, takođe, neke razvijene, trpe od krize poverenja javnosti.

Za to vreme, vlasti NR Kine, prema nezavisnim istraživanjima postojano uživaju visok stepen uvažavanja i podršku stanovništva. Istraživanje Ipsosa iz 2016, pokazalo je zadovoljstvo 90 odsto Kineza putem kojim se zemlja kreće. U novom istraživanju iz marta 2019. zadovoljstvo je poraslo na 94 odsto. Isto je za svoju domovinu kazalo samo 11 odsto Francuza u istraživanju iz 2016. godine. Da se Sjedinjene Američke Države kreću u pogrešnom pravcu tada je smatralo 64 odsto ispitanika. Shodno američkom istraživačkom centru Pju, 82 odsto Kineza upitanih 2012, bili su optimisti u pogledu njihove budućnosti, najviše među svim zemljama obuhvaćenim anketom.

Pojedini zapadni sinolozi smatraju da se kineska država odgovorno ponaša i u pogledu kvaliteta propisa, vladavine prava te kontrole korupcije, pa je visoko plasirana na indeksu efikasnosti upravljanja. Otuda je teško zamisliti da bi takvo odobravanje mogla da ima vlada neodgovorna prema narodu.

Mnogostruki izvori informacija na raspolaganju Kinezima, uključujući internet, društvene mreže i putovanja u inostranstvo, omogućavaju pojedincima visok nivo autonomije u zaključivanju. Izgleda da Kinezi ne slede slepo svoje vlasti.

Najčešće objašnjenje za podršku naroda sistemima poput onog u NR Kini jeste tzv. legitimitet delovanja. „Vlasti su isporučile narodu očekivane dobrobiti”, zaključak je istraživača. „Jasno nam je da možemo upravljati samo dok budemo imali ekonomske rezultate”, rekao je grupi stranih novinara 2015. u kineskom gradu Jivu lokalni sekretar Komunističke partije Kine (KPK) Li Jifei.

Dominantna partija u upravljanju zemljom, KPK, ima suštinsku ulogu u javnoj administraciji i utvrđivanju politika u NR Kini. Američki profesor Lans Gor, smatra da KPK poseduje „vezivno tkivo” za dodir sa narodom. Više od 4,5 miliona partijskih organizacija na terenu su sve više uključene u svaki deo društvenog života u zemlji. Faktoru odgovornosti doprinosi, po Goru, „korporacijski identitet”, poistovećivanje sa Komunističkom partijom na visokim nivoima vlasti i neumorno delovanje partijskog centra.

Uz to, vlasti ne odgovaraju samo na zahteve iz naroda. Aktivno nastoje da te zahteve oblikuju jer u informatičkoj eri mnoštva podataka u stanju su da prate kretanja u društvu i na tržištu, kao što su im na raspolaganju institucionalna rešenja za postizanje saglasja o nacionalnim prioritetima.

Sekretar Li, koji je izlagao ekonomske teme u maniru univerzitetskog profesora, deo je legitimnog političkog sistema sa jednom od glavnih funkcija da bira, regrutuje i uzdiže talentovane i ka dobrobiti zajednice orijentisane službenike zadužene za upravljanje. Oni treba da odgovore na, prema pojedinim domaćim i zapadnim istraživačima, rasprostranjeno shvatanje među običnim Kinezima, da demokratija znači vladavinu u korist naroda.

To je meritokratija, koncept da su ekonomska dobra i politička vlast povereni pojedincima na osnovu talenta, pregalaštva i ostvarenja. Smatra se, zajedno sa politikama reformi i strategijama razvoja, glavnim činiocem uspeha NR Kine.

U Kini je pre gotovo 1500 godina uspostavljen keđu, „carski ispit”, prvi u svetu sistem biranja i imenovanja moralnih i najtalentovanijih pojedinaca na vodeće položaje u državi. Shodno kineskoj tradiciji meritokratije čijim se začetnikom smatra filozof i političar Konfučije (551–479. godina pre nove ere), država uvek treba da teži opciji „najbolji među najboljima”.

Tradiciju biranja lidera na osnovu dostignuća je usvojila i Komunistička partija posle pobede revolucije 1949, a naročito od početka reforme i otvaranja 1978. godine. Među sedmoricom vodećih donosilaca odluka, članovima Stalnog komiteta Politbiroa Centralnog komiteta KPK, gotovo svi, počev od i predsednika NR Kine Si Đipinga, najmanje su dva puta služili kao partijski sekretari ili guverneri provincija. Upravljali su teritorijama veličine četiri do pet evropskih zemalja i starali se o dobrobiti od 50 do 100 miliona ljudi.

Kriterijumi za napredovanje funkcionera su iskorenjivanje siromaštva, stvaranje novih radnih mesta, lokalni privredni i društveni napredak, i sve više, zaštita prirodne sredine.

Novinar i urednik