Povratak u sedamdesete

MNOGO JE GNEVNIH LjUDI U EVROPI, konstatuje se u podužoj reportaži koju je u petak objavio „Internešenel herald tribjun”. Povod za gnev su rastuće cene na benzinskim pumpama, zbog čega su već zabeleženi protesti u Marselju i Londonu, štrajk kamiondžija u Holandiji, demonstracije francuskih farmera i italijanskih i španskih ribara.

Evropi ne pomaže ni jak evro: cene goriva su svugde značajno veće nego pre godinu dana – litar benzina je u najvećem delu kontinenta oko 1,40 evra. Skok je najveći u Britaniji – 17 odsto, u Austriji za 15 odsto, a najmanji u Francuskoj, osam odsto...

Osećaju to po novčanicima oni koji na posao putuju automobilima, ali nisu pošteđeni ni korisnici javnog prevoza: umesto na benzinskoj pumpi, oni ceh plaćaju u samoposluzi, jer povećani troškovi transporta ugrađuju se i u hleb (i sve ono što ide uz hleb).

O nafti je dakle reč, o njenim poskupljenjima koja kao da nemaju kraja. Na smeni ove i prošle godine dostignuta je dotle nezamisliva cifra od sto dolara za barel, a kad se pomislilo da je to samo jedan ekstremni uzlet pre povratka na normalu (događalo se to i ranije), pokazalo se da su pesimisti bili dalekovidiji od optimista. Prošle nedelje cena je bila 135 dolara za „bure” (barel), a jedna autoritativna prognoza (Goldman Sačs) veli da dogodine barel nafte lako može da dosegne astronomskih 200 dolara.

Era jeftine nafte je u svakom slučaju završena, pa je pitanje danas kakve posledice na globalnu ekonomiju, globalni sistem i ravnotežu moći ima ova nova situacija. Ovo, doduše, nije prvi naftni šok sa kojim se svet suočava – ali koliko su danas relevantna iskustva iz 1974, kada je arapski naftni embargo dobro protresao svetsku ekonomiju, iznudivši mnoge promene, u svakodnevnim navikama i razvojnim strategijama.

Kratkotrajni povratak u sedamdesete može, međutim, da bude samo ograničeno poučan – svet je danas uveliko drugačiji od onog od pre 35 godina – ali ipak vredi podsetiti se nekih stvari.

Amerika je tada uvela nove standarde ekonomičnosti za svoje automobile (i od tada ih nije menjala), Francuska se okrenula nuklearnoj energiji, Japanci počeli da nose na poslu kratke rukave... Počela su i strateška razmišljanja o alternativnoj energiji, ali, kada su ponuda i potražnja ponovo uravnotežene, a cene vraćene u neku normalu, to je skinuto sa liste prioriteta.

Današnji naftni šok, po mnogim ekspertima, nije onaj koji bi se mogao uporediti sa udarcem maljem u glavu, već je pre neka vrsta postepenog pritiska tim istim maljem, šok „usporenog filma”. Utisak je da su prelazak psihološke granice od sto dolara, pa i cena od 120 dolara, za barel dočekani bez (pre)velikih uzbuđenja i dramatičnih posledica. Ali ovih dana, na crti od 135 dolara, učestale su analize sa porukama kako malj naftnih cena nije više tako bezopasan kao što je u prvih mah izgledalo.

Nema, istina, još preciznih računica kako će to uticati na ovogodišnji saldo globalne ekonomije, ali je očigledno da nova situacija ima svoje gubitnike, ali i dobitnike. U plusu su svakako veliki proizvođači, u minusu veliki potrošači. Na mikroplanu najviše zapomažu aviokompanije (neke su počele da naplaćuju ekstra za prtljag, što je dosad bilo u ceni karte). Nova cena nafte tek će se osetiti u računima za struju i grejanje (skaču i cene gasa). U automobilskoj industriji ruke trlja samo „Tojota”, jedini proizvođač komercijalnog „hibrida” (njen „prijus” koji ide pola na struju, pola na benzin, sve je popularniji).

Zadovoljni su i oni koji su investirali u alternativna goriva: u kapacitete za proizvodnju etanola i biodizela, uprkos povicima da to negativno utiče na cene hrane.

GLAVNA DILEMA JE DA LI JE DOSTIGNUT „VRH NAFTE” – da li se stiglo do one često pominjane raskrsnice na kojoj je njena proizvodnja, posle 150 godina eksploatacije, dostigla maksimum, da bi potom počela da nepovratno opada. Da li je to glavno objašnjenje za vrtoglavi porast cena, ili su u pitanju drugi razlozi nesklada između ponude i potražnje?

Dve škole mišljenja iznose podjednako uverljive argumente i za jedno i za drugo: i da geološki potencijali nafte opadaju i da još ima mnogo neotkrivenih rezervi. Ono što je, međutim, nesporno, to je da je poslednjih godina udvostručen trošak istraživanja i aktiviranja novih nalazišta, inače sporog procesa (najmanje deset godina od otkrića do ispumpavanja). U danas skupu naftu ugrađena je i ova činjenica.

Naravno, u opticaju je i već standardno objašnjenje da u okolnostima konstantne ponude veliki pritisak na strani tražnje predstavljaju drastično povećani naftni apetiti Kine i Indije, ali zanimljivo je i jedno objašnjenje koje je u londonskom „Independentu” dao naftni ekspert dr Mamdu Salameh, inače savetnik Svetske banke i Organizacije UN za industrijski razvoj (Unido). Po njemu, nafta bi danas koštala 40 dolara po barelu da nije bilo američko-britanske invazije na Irak. Irak je, po ovom ekspertu, jedina zemlja sa dovoljno rezervi da suštinski poveća ponudu, što u okolnostima koje je stvorila okupacija nije moguće. Ispada tako da račun koji su napravili Vašington i London danas moraju da podmiruju i svi ostali.