Moj pilot, padobranac

Da li je „moj” pilot, padobranac jedan od onih petsto spasenih savezničkih pilota, ne znam. Ali znam da sam na 900 metara nadmorske visine, na Petrovačkoj cesti, prvi video na vedrom avgustovskom nebu neobičnu tačku. Uvećavala se iz sekunde u sekundu. Iz sveg glasa počnem da vičem: „Padobranac, padobranac!” Trčim u pravcu gde će se spustiti. Setim se zastrašujućih priča o nemačkim padobrancima iz Desanta na Drvar, sa namerom da uhvate Tita. Tada je poginuo i moj brat, Privrednikov stipendista, u 19. godini – sekretar Okružnog komiteta SKOJ-a (za pokazanu hrabrost ceo Komitet je odlikovan Ordenom narodnog heroja Jugoslavije).

Radoznalost osmogodišnjeg dečaka jača je od straha. Ipak, laknulo mi je. Na padobrancu nije bila nemačka uniforma sa omraženim kukastim krstom. Iz jednog od brojnih džepova kožne jakne izvadio je čokoladu i ponudio mi je, uz osmeh. Bila je to prva čokolada koju sam video i dobio.

Ubrzo iz zaselaka Solomuna, Banjaca, Petrovića, Mrkela, Pećanaca, Đilasa, Kecmana, Velaga, Bjelića, Kuburića, Latinovića, Stupara, Samardžija, stigli su radoznali Srbi, seljani, Janjilčani. Predstavio se kao američki pilot. U kući mojih ponuđeno mu je sve najbolje što smo imali. Kada je odlazio s partizanskom patrolom pomilovao me po glavi. Mesec dana kasnije, u selu se priprema priredba, zajedno sa partizanima. Učitelj u ratnim uslovima, rođak Vojin Solomun, naučio me da recitujem. Kazao mi je: „I ti ćeš recitovati”. Odbijam uz plač. Kako da izađem na binu kada nemam gaće? U mom kraju i muška deca su nosila haljinice (košulje) do ispod kolena. Na nekom sastanku odluče da mi se sašiju gaće od padobrana. „Zaslužio je, on je prvi stigao do padobranca”. Tokom rata se pevalo: „Omladino, budi razdragana, dobićeš bluzu od padobrana.”

Radovao bih se ako je „moj padobranac” u Americi sa ostalim pilotima koji su našli spas na nebu i zemlji Srbije i Bosne, protestovao 1999. godine protiv zločinačkog NATO bombardovanja Srbije.

Špiro Solomun,
Beograd