Lovorike i kaktus

Serije su svagde u svetu doživele procvat, a kod nas pravu – renesansu. Nije ni čudo, u Srbiji su oduvek serijski programi bili veoma gledani, a istraživanja gledanosti su pokazala da je repriza „Porodičnog blaga” nadmašila doskora neprikosnovene „Dnevnik” i „Slagalicu”.

Odnedavno smo u prilici da gledamo brojne nove serije: „Crveni mesec”, „Dug mora”, „Besu”, „Grupu”, „Preživeti Beograd”, „Psi laju, vetar nosi”...

Kriminalistička priča „Besa” je privukla veliku pažnju ljubitelja ovog žanra pre svega dobrim scenarijem, a zatim i ništa malje kvalitetnom režijom, fotografijom, muzikom i glumom Radivoja Raše Bukvića, Miloša Timotijevića. Serija je osvojila gledaoce upravo onim što inače nedostaje domaćim ostvarenjima, a to je uverljivost. U drugoj epizodi se glavni lik Uroš Perić (Raša Bukvić) po naređenju šefa narko klana, Albanca, Dardana bori do smrti sa lokalnim dilerom čija je tableta ekstazija, igrom slučaja, završila kod Dardanove ćerke i posredno prouzrokovala njenu pogibiju u saobraćajnoj nesreći u kojoj je učestvovao i Perić. Surovu scenu besomučne tuče dvojice muškaraca koja je verovatno naterala neke gledaoce da skrenu pogled sa ekrana, glumici su dočarali bez dublera. Slovenac Sebastijan Kavaca u „Besi” igra Agima Sokoljija, šefa drugog narko klana, koji živi u Švajcarskoj. Kavaca je ulogu na albanskom savladao za nekoliko meseci, a i Miloš Timotijević koji glumi člana Interpolovog tima ima replike na albanskom. Biti uverljiv – to je sve! Jedan od kreatora serije koju je režirao Dušan Lazarević je i Britanac Toni Džordan, zajedno sa Mladenom Matićevićem i Igorom Stoimenovim.

Pink je snimio „Crveni mesec”, istorijsko-ljubavnu seriju od 120 epizoda, koja, kako naglašavaju, obara sve rekorde gledanosti. Ona se terminom naslanja na turske serije, pa su se i autori već pomalo opustili: dijalozi su često neuverljivi, loše je svetlo... Glumice i statisti su obučeni kao da se sve dešava na Jelisejskim poljima, a ne u Srbiji uoči Prvog svetskog rata. Nigde suknenog odela ili nošnje, ni taljiga... promiču samo raskošni šeširi, suncobrani od čipke, haljine od srebrnog lamea usred dana... I brojni sitni propusti koji „bodu oči”: Sofija i David sedaju u fijaker čije dizgine drži kočijaš u gospodskoj beloj košulji sa tregerima, a tokom vožnje on je odjednom u prsluku. Ili, Petar donosi pozorišnoj glumici (plastično) cveće dugih grana i sitnih cvetova, a služavka unosi krupne rascvetale ruže... U kafani u kojoj se sastaju mladi oficiri sve same zlatne stolice, beli stoljnjaci, koncertni klavir, kelner u beloj košulji i prsluku od crnog brokata, a većinu gostiju čine žene bez muške pratnje... Fikcija i umetnička sloboda su jedno, a „frljoke” nešto sasvim drugo!