Ovo vreme Kišu ne može ništa

Da postoje pravi, iskreni i strasni čitaoci dela Danila Kiša, posvedočila je tribina 64. Međunarodnog beogradskog sajma knjiga, nazvana „Amarkord, trideset godina bez Kiša”, u kojoj su učestvovali univerzitetski profesori Vladislava Gordić Petković, Aleksandar Jerkov, Dragan Bošković, i književni kritičari Tamara Krstić i Gojko Božović. Ovaj razgovor pružio je odgovore na pitanja ko je bio Kiš, na koji način se svaka nova književna i čitalačka generacija suočava sa njim, zbog čega je to suočenje važno. Pokazano je i da ostaje još mnogo Kišovih književnih znakova koje treba protumačiti, kao i da treba oformiti jednu enciklopediju Kiša.

– Ne može ovo vreme ništa Danilu Kišu, čak ni meni koji sam se šćućurio uz njega. Kad god dođeš do Kiša, javlja se sumnja koja razjeda. On je ono najbolje od književnosti. Bio je pisac u najboljem smislu reči u čijem delu se uživa. Daleke 1976. godine vezao sam se za njega, tada je izašla „Grobnica za Borisa Davidoviča”. Kiš u trenutku osporava književnu scenu, pokazuje volju da kaže da tu nešto ne valja. Do 1983. savladao je svoje protivnike, a posle njegove smrti, nagrnuli su sve sami „kišolozi”. Kiš je nešto božanstveno što se desilo našoj kulturi, ostavio nas je kao siročad. Hoću li naći išta od sebe ako sednem ponovo da ga čitam? – sugestivno je zapitao Jerkov.

Dragan Bošković zapazio je da je Kišova proza i danas suviše brza, da je njen zamah u ubrzanju koje u pet rečenica dostiže 100 kilometara na sat. Zbog te neuhvatljivosti, malo šta od njega danas ostaje, osim u prigodnim prilikama, kako je primetio.

– Pisci zanemaruju njegovu integralnu svest prema kulturi i društvu. Voleo bih da u toj mogućoj enciklopediji Kiša napišem odrednicu za „Grobnicu za Borisa Davidoviča”. Ono što je uradio za literaturu, njegova vera u nju, poziv je za sve nas. Možda je uteha slaba, ali treba čitati Kiša, da bismo ozdravili od ove sredine, od liberalnog kapitalizma – naglasio je Bošković.

Vladislava Gordić Petković podsetila je na važnost takvih prevodilaca kakav je Gabor Čordaš iz Mađarske, dobitnik sajamske nagrade „Dositej Obradović”, lekar po struci i čovek koji je naučio srpski da bi Kiša mogao da čita u originalu. A da prevodi koje je birao Kiš, poput „Stilskih vežbi” Rejmona Kenoa, takođe govore o njegovoj poetici.

– Mislim da ćemo ozbiljnije morati da se pozabavimo time da je Kišov uticaj najjači na marginama kanona – dodala je Vladislava Gordić Petković.

Gojko Božović izdvojio je dva razloga zbog kojih nam je Kiš potreban. Prvi je taj što Kišov primer pokazuje razliku između male i velike književnosti, dok je na drugoj strani on izazov za svakog tumača.

– Ne postoji nijedna generacija pisaca koja se Kišu ne obraća. Stalno se menja raspoloženje prema njemu. U tih 30 godina, koliko smo bez njega, promenilo se osećanje sveta. Kišova književnost i poetika preispitivale su društvo i politiku, etiku i estetiku, danas je poetika lično pitanje. Veliki uzlet cenzure u vezi sa „Grobnicom” doprineo je afirmaciji te knjige, kao i sudbine montiranih procesa koje i danas potresaju naš život i našu savest. Kiš je postavio važne kategoričke imperative, pokazao je da književnost nastaje iz strasti. U eseju „Zašto pišem” navodi da piše da bi preživeo, da piše zbog nezadovoljstva. To je ona vatra koju ponovo treba probuditi u literaturi – zaključio je Gojko Božović.