Crna vreća – mera zaštite ili diskriminacija

Zašto je osobama preminulim od HIV-a suspendovano pravo na dostojanstvenu smrt, zapitali su se mnogi pošto je javnost uzburkala priča o načinu na koji se, po poslednjem izdahu, postupa sa njihovim telima. Da crna vreća i metalni kovčeg ne smeju biti sudbina ljudi obolelih od AIDS-a ukazalo je Udruženje Nacionalni centar za seksualno i reproduktivno zdravlje – „Potent”. Oni su, kada su od porodice jednog preminulog člana saznali da propisi zabranjuju kupanje, šišanje, brijanje... ljudi sa HIV-om, javnost digli na noge, a Ministarstvu zdravlja uputili inicijativu da se promene akti koji tako nešto propisuju.

A kako tačno funkcioniše procedura zbrinjavanja umrlih od zaraznih bolesti uopšte, objasnili su iz JKP „Pogrebne usluge”.

– Tela preminulih od zaraznih bolesti uglavnom stižu u Gradsku kapelu iz Klinike za infektivne i tropske bolesti, a informacija o tome je u formularu potvrde o smrti koju potpisuju mrtvozornici. Zaraženi se transportuju iz zdravstvene ustanove u posebnim PVC vrećama. Porodica identifikuje preminule, ali se higijenska obrada, odnosno kupanje, brijanje, češljanje, spremanje... kod takvih osoba ne radi. Njihovi posmrtni ostaci se u vreći smeštaju u metalni sanduk koji se nakon zatvaranja lemljenjem smešta u drveni kovčeg – kažu iz „Pogrebnih usluga”. Radnici koji sahranjuju ove ljude imaju i ličnu zaštitnu opremu koju čine posebna odela, kape, maske, rukavice i cipele.

– Zaštitna odela radnika se posle korišćenja hemijski čiste, dok se radne prostorije, uključujući podove i druge površine, propisno dezinfikuju, pre početka i posle završetka radnog vremena – objašnjavaju iz ovog preduzeća.

Mora li baš tako da se postupa i sa preminulim osobama koje su HIV pozitivne, pitaju se iz Nacionalnog centra za seksualno i reproduktivno zdravlje.

– Našu organizaciju u najvećem broju čine osobe koje žive sa HIV-om i svi su bili frapirani što se nešto tako radi. Zapitali smo se postoji li razlog za to, a doktorka iz Gradskog zavoda za javno zdravlje potvrdila nam je da u takvim slučajevima nema nikakog razloga za brigu zbog prenosa infekcije – kaže Bratislav Prokić, predsednik ovog udruženja.

Svetska zdravstvena organizacija, prema njegovim rečima, preporučuje da se ovako postupa samo prema obolelima od kuge, kolere i ebole. Ali, kod nas je situacija dramatično drugačija.

– Na osnovu Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti i Pravilnika o uslovima i načinu postupanja sa posmrtnim ostacima umrlog, jasno stoji da se preminuli od HIV infekcije prvo postavljaju u metalni, a zatim u drveni sanduk. Što se tiče opremanja umrlog, onaj ko u tome učestvuje u obavezi je da koristi ličnu zaštitnu opremu – kratko objašnjavaju iz Ministarstva zdravlja i dodaju da do 22. oktobra nisu dobili inicijativu za promenu pravilnika.

Zakon, inače, nabraja poduži spisak zaraznih bolesti, među koje je svrstan i HIV, ali čak i bolničke infekcije poput klostridije.

– Zarazne bolesti su mnogo širok pojam i kad bi se postojeći akti u potpunosti primenjivali, svi koji su umrli od njih trebalo bi tako da se sahranjuju. U praksi se to dešava samo sa preminulim od AIDS-a – tvrdi Prokić, dodajući da je reč o posmrtnoj diskriminaciji ljudi koji su ionako stigmatizovani za života.

Primarijus dr Mila Paunić iz Centra za prevenciju HIV-a Studentske poliklinike kaže da nema medicinskog opravdanja za ovakvo postupanje sa telima umrlih od AIDS-a.

– HIV nije „klasična” zarazna bolest, već je reč o prvenstveno polno prenosivoj infekciji (i krvno prenosivoj). Dakle, HIV se ne prenosi vazduhom ili dodirom. Kada je reč o higijenskoj obradi preminulih, njihovom kupanju i oblačenju, zaštitne rukavice su obavezne, bez obzira od koje bolesti su osobe preminule. Koliko puta i ne znamo da je neko umro od nelečenog HIV-a. Vrlo često mi u savetovalištu, a posebno lekari na klinici pregledamo pacijente i bez rukavica i dodirujemo ih u toku fizikalnog pregleda, svesni da ne postoji nikakav način da se tako zarazimo – striktna je dr Paunić.

Na pitanje da li je verovatno da je mrtva HIV pozitivna osoba za okruženje „opasnija” nego kad je bila živa ili dok je dolazila u kontakt sa porodicom i lekarima, ona jasno odgovara da je tako nešto nemoguće.

Svestan da je reč o pomalo morbidnoj tematici, Prokić insistira da se o ovome mora govoriti da bi se prekinula diskriminacija ljudi koji žive sa HIV-om.

– Mladi treba da se testiraju, a ne da se plaše da ih kada otkriju bolest čeka ovakva diskriminacija. Njih treba podstaći da se slobodno jave i leče u sistemu koji im pruža adekvatnu podršku – ističe Prokić.

Mrtvozornici sa svima jednako

Mrtvozornici, lekari koji utvrđuju smrt, prema ljudima preminulim od HIV-a postupaju isto kao i sa svima drugima, objašnjava dr Igor Dimitrijev, pomoćnik direktora DZ „Dr Milutin Ivković” pri kome radi Zajednička služba mrtvozorništva.

– Mrtvozornici konstatuju smrt na osnovu spoljašnjeg pregleda, odnosno utvrđivanjem vitalnih znakova i pregledom medicinske dokumentacije. Oni od zaštitnih sredstava uvek koriste beli mantil, hiruršku masku i hirurške rukavice – kaže Dimitrijev.