Kritika društva kroz kritiku čoveka

Kragujevačka Galerija Rima do 10. novembra domaćin je grafikama i skulpturama Milana Blanuše, njegovim prepoznatljivim muškarcima u odelima i njihovim provokativnim gestovima. Dela koja su pred Kragujevčanima i svima koji dođu u taj grad i obiđu ovaj izlagački prostor, pružaju mogućnost da se ovaj autor, između ostalog i dobitnik „Politikine” nagrade (2000), upozna upravo kroz deo opusa „u kojem se očituje njegova puna stvaralačka zrelost i u kojem je sagradio jedinstven idejni rukopis”.

O njegovoj umetnosti i pedagoškom radu Nevena Martinović, istoričarka umetnosti i kustos Galerije Rima, piše u katalogu koji prati postavku. Podseća da je diplomirao na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu 1967, da je postdiplomske studije završio na Državnoj visokoj školi za likovne umetnosti u Braunšvajgu 1971. i specijalizaciju na Državnoj visokoj školi za likovne umetnosti u Frankfurtu na Majni 1978, a da je pedagošku karijeru započeo 1976. na Akademiji likovnih umetnosti u Novom Sadu, gde je u zvanju profesora emeritusa, pri čemu je predavao i na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu i na Fakultetu likovnih umetnosti na Cetinju. Istovremeno, Blanuša još od 1968. samostalno izlaže i do danas je priredio više od pedeset izložbi slika, crteža, grafika i skulptura u zemlji i inostranstvu.

Budući da okosnicu u ovom slučaju čini grupa najnovijih radova u kojima on, koristeći „punu i tešku crtačku liniju”, dijagnostikuje nestajanje identiteta kod čoveka današnjice i skreće pažnju na dehumanizaciju savremenog društva, i da su im dodate dve skulpture od terakote iz 2006. i 2013, nemoguće je izbeći angažovanost u tumačenju izloženog. Naime, Blanuša „kritiku društva profiliše kao kritiku čoveka”.

On promišlja o pojedincu i njegovoj sveukupnoj degradaciji, ističe kustoskinja, napominjući da modele za svoje radove autor pronalazi na stranicama dnevnih novina, u figurama i pozama u kojima su fotoreporteri zabeležili političare i biznismene, sitne i krupne, lokalne i svetske vođe. Njegov čovek opredeljuje se, mahom, za neverbalne poruke koje komuniciraju društveno prihvatljiva osećanja, ali ponekad daje prednost i radikalnijem izboru. Na primer u vidu „srednjeg prsta”, koji je u istoriji zapadne civilizacije prerastao „od seksualno konotirane psovke do jednog od najpoznatijih simbola bunta”. Ona, dalje, primećuje još jednu karakteristiku: „Tipska pojavnost Blanušinih figura, njihove opšte i nepamtive crte lica, uz bezizražajni dres-kod kao staleški simbol političko-korporativne kaste, govore o nedostatku slobode mišljenja, odlučivanja, govora i ponašanja. Svaka individualna karakteristika je cenzurisana, najpre sistemom koji ih prekraja, a potom i autocenzurama koje na hijerarhijskom usponu postaju stepenice do vrha. Jednom kada sa uspehom srastu sa svojim odelima, cenzura postaje suvisla, jer je sećanje na slobodu izbrisano, a ličnost trajno uklonjena”.

Osim toga, dolazi se do zaključka da sadržaj njegovih radova nikad nije pravolinijski. Pored postojanja nekih formalnih detalja koji to potcrtavaju, u razradi osnovne ideje Blanušinog pristupa „važna uloga pripada i tekstu” koji se na delima nalazi. To je još jedna ambivalentna ravan, jer se karakter tog odnosa između reči i slike, koji je idejno ravnopravan, „kreće od komplementarnosti, preko napete kontrarnosti do potpunog apsurda, ali je uvek u funkciji dekodiranja centralne ideje”, što je i sam umetnik isticao i ponovio prilikom jednog od razgovora koji je vođen sa njim u njegovom ateljeu u Vršcu, ističe Nevena Martinović.