Ćirilica i mi

Postoje brojne stvari iz prošlosti i sadašnjosti našeg srpskog naroda o kojima, usuđujem se reći, više ne vredi govoriti, jer su poodavno odmakle na pogrešnom putu sa kojeg nema povratka. Jedna od njih svakako je naš odnos prema ćirilici. Čitam tekst Dragoljuba Zbiljića objavljen nedavno u „Politici”. U tekstu se ispravno ukazuje na našu jednostranost u okrivljivanju samo političara za polatiničenje srpskog pisma, pa se iznosi i primer da je svojevremeno Vuk Karadžić odobrio nefunkcionalno dvoazbučje, potpisavši 1850. godine Književni dogovor u Beču u kojem su izostavljeni i ime srpskog jezika i srpskog naroda, a tekst dogovora je ispisan samo latiničnim pismom.

Posledice takvog našeg odnosa prema ćirilici koje traju vekovima su porazne, pa osećam potrebu da u kratkom obliku iznesem dva moja neposredna zapažanja o tome. Prvo od njih je sa jednog mog putovanja kroz Srbiju, a drugo doživljavam svakodnevno, radeći posao sudije u Okružnom sudu u Banjaluci koji je po stvarnoj i mesnoj nadležnosti najveći žalbeni sud u Republici Srpskoj. Oba zapažanja iznosim jer svako od njih gotovo savršeno potvrđuje naš nihilistički odnos prema ćirilici.

Pre dve godine putovao sam kroz Srbiju, vozeći se autobusom iz Beograda u Grčku. Bio sam razočaran ne samo natpisima u Beogradu, već i kroz celu Srbiju sve do granice. Gotovo svi do jednog ispisani su latiničnim pismom. Šta Srbin koji voli svoj narod, a poštuje druge, da oseća posle toga nego istinsko razočarenje.

U Okružnom sudu u Banjaluci radim kao sudija duže od sedam godina. Za to vreme održane su brojne sednice svih sudija tog suda za koje uvek unapred dobijemo poziv sa dnevnim redom. I svaki put ti pozivi su bili ispisani latiničnim pismom, a nikada ćirilicom. Ne bude mi teško pa pre dve godine, na jednoj od tih sednica pred svim sudijama (bilo nas je više od 30), rekoh predsednici s(koja je Srpkinja) da nemam ništa protiv latinice, ali da bi bio red da se pozivi za sednice pišu i ćirilicom. Ukazao sam ja istom prilikom i na činjenicu da se i ostala korespondencija iz kabineta predsednice suda odvija isključivo latiničnim pismom te da to nije u redu, jer čemu nam onda služi odredba Ustava Republike Srpske (Amandman LXXI) da je i ćirilica službeno pismo u Republici Srpskoj. Naišao sam na zid ćutanja, i to ne samo predsednice suda nego i svih ostalih sudija –kako onih koji se ne izjašnjavaju kao Srbi, tako i onih koji su se izjasnili na taj način te i zbog toga bili imenovani za sudije, jer se ovde prilikom imenovanja odlučuje u skladu sa tzv. nacionalnim ključem.

Posle tog muka jednostavno je nastavljeno sa dotadašnjom praksom, kao da ništa nije rečeno, pa tako u sudu gde radim samo nas nekoliko sudija u svojim predmetima presude i druge sudske akte piše ćirilicom.

Eto, tako u praksi stoje stvari sa našom ćirilicom i našim odnosom prema njoj koji je poražavajući. Kad se mi tako odnosimo prema našem pismu (i taj naš odnos prenosimo na našu decu, a ona onda na svoju decu), ne treba da čudi činjenica, koju takođe svakodnevno primećujem ovde u Banjaluci i širom Republike Srpske, da su svi natpisi privatnih preduzeća, radnji, kafea i ko zna čega sve ne, ispisani isključivo latiničnim pismom. I zato ovaj tekst počeh, ali ga i završavam rečima da su ove i ovoj slične stvari, koje su od suštinske važnosti za očuvanje našeg nacionalnog bića i države, poodavno odmakle na pogrešnom putu sa kojeg nema povratka. Bojim se da sam u pravu, mada bih bio neizmerno srećan da nisam.

Sudija Okružnog suda u Banjaluci