Generacijski smo uspavani

Mokra Gora – Sa nekim svojim junacima sam se baš namučio da ih razumem. I sa Dovlatovim, i Rjepinom, i Gavrilom Principom… Sa svima njima, zapravo, jer sam želeo da ih živim na sceni, odnosno u kadru, a ne da ih igram. Ovako je proteklog vikenda za „Politiku” govorio Milan Marić, jedan od vodećih srpskih glumaca koji na reč „popularnost” diskretno odmahuje rukom. U iščekivanju nastavka serije „Državni službenik” u kojoj tumači Lazara Stanojevića harizmatični Marić bio je proteklog vikenda gost četvrtog po redu „Pozorišnog Kustendorfa” na Mokroj Gori, gde je kao deo ekipe predstave „Zašto je poludeo gospodin R?” u režiji Boba Jelčića i u produkciji Jugoslovenskog dramskog pozorišta nastupio u revijalnom delu festivala, a na pitanje kako komentariše temu festivala „Društvo spektakla” odgovara:

– Mislim da nije baš najdivniji trenutak življenja. Treba preispitati društvo i šta su naši zadaci u ovom specifičnom trenutku. Uloga umetnosti je vrlo bitna i samim tim i pozorišta koje mora da prepozna trenutak u kome treba da postane malo agresivnije. Pozorište mora da potresa, da šamara društvo, da ukazuje na anomalije zajednice, na stvari koje ne vidimo ili se pravimo da ne vidimo, kao što su globalni porast desnice, koje nam se lako mogu obiti o glavu i vratiti se kao bumerang sa ogromnim posledicama, a imamo takvih primera u istoriji. Moramo da počnemo konkretnije da se bavimo ovim trenutkom u kome živimo, jer ako to pustimo, lako se sve otrgne kontroli i posle šta nam bog da, pa da ne dođemo u tu situaciju da gledamo šta će nam dati.

Predstava „Zašto je poludeo gospodin R?” rađena je prema filmu Rajnera Vernera Fasbindera i Mihaela Fenglera iz 1970. godine, odlično se uklopila u temu takmičarske festivalske selekcije na Mećavniku koja je propitivala odnos pojedinca i društva i probleme nedostatka empatije, ljubavi i razumevanja.

– Jako je važno da se mladi bave tim temama. Ako ih ne zanima svet u kojem će da žive i stvaraju porodice i nove mlade, zašto bi očekivali od bilo koga drugog da preuzme odgovornost. Mislim da bi trebalo još dublje i konkretnije da se bavimo tim temama, na još pametniji, lucidniji i bezobrazniji način. Smatram da smo poprilično uspavani, generacijski, kao da ne znamo šta može da nam se desi i kako dizgine mogu da nam se izmaknu iz ruku, tako da uvek kažem da moramo da radimo još, još i još – tvrdi Milan Marić.

Iza Milana Marića je i te kako zanimljiva životna i profesionalna karijera. U tinejdžerskom dobu sve je ukazivalo da će se ostvariti u sportskim vodama, budući da se bavio odbojkom i plivanjem, i nadahnuto trenirao fudbal. Nekako u isto vreme „zarazio” se glumom u omladinskom pozorištu „Dadov” što ga je dovelo nešto kasnije do Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, gde je diplomirao glumu u klasi Biljane Mašić. Tumačio je Gavrila Principa u predstavi „Mali mi je ovaj grob” Biljane Srbljanović, u režiji Dina Mustafića i Danila Ilića u drami „Zmajeubice” Milene Marković, u režiji Ive Milošević, ali i druge zanimljive pozorišne junake u matičnom JDP-u, Ateljeu 212, Bitef teatru…

– Nisam probao nijedno drugo zanimanje. Glumu ne gledam kao hobi, teško mi je da kažem i da mi je posao, jer na nju gledam na nivou života, kao poziv koji iziskuje celog tebe, pa čak i ceo život prilagođavaš tom pozivu. Nažalost, mi glumci nemamo radno vreme, ili na sreću. Ne možeš da ga odradiš sa pola mozga, a opet možeš. Gluma traži celog tebe. Skupe su cene koje plaćaš ako hoćeš na taj način da se baviš glumom. Dosta je odustajanja, žrtvovanja brzinskih zadovoljstava, ne postoji pozicioniranje u tom poslu, zato što vam jedna uloga donese slavu, druga vas baci na pod. Ne dozvoljava vam da se uljuljkate, niti da imate kontinuitet, konstantno morate da radite na sebi – priča Marić i konstatuje:

– Morate nekako da živite drugačije, traži, zahteva da sebe menjate, upoznajete, prihvatate. Teško je zadovoljiti se običnim stvarima, ne zato što je neko preambiciozan, ili nije skroman, nego u mom slučaju to je konstantni pokušaj da se pronađe neka vrsta mira, ali onog pravog mira, šta god da vam to znači. Još nemam to stanje definisano, ali nekako znam šta neću. Pa u odnosu na to idem dalje, nadajući se da ću spoznati šta hoću, i od sebe u životu, i od sebe kao glumca.

Uporedo sa pozorišnim iskorakom Marić gradi i uspešnu filmsku karijeru. Veliki internacionalni uspeh stekao je filmom „Dovlatov” biografskim ostvarenjem o životu ruskog književnika Sergeja Dovlatova u kojem tumači naslovni lik.

– To su već tehničke stvari. Sve je moguće, možete snimati film, tri serije, dve predstave, ali onda niko nije zadovoljan. Trudim se da mi se projekti ne preklapaju, a i ako se to baš desi, nastojim da se preklapa kraj jednog projekta sa početkom drugog, kako ne bih ugrozio nešto na čemu istrajava čitav skup ljudi, odnosno da bih mogao tom novom junaku da se posvetim, predam do kraja. To, nažalost, znači i odbijanje projekata, revidiranje svog života, jer gluma zahteva određenu disciplinu, a opet da ne lišite sebe života jer to nije poenta. Radim stvari koje me zanimaju i za koje mislim da su mi izazov, da šire moje temelje, a onda to zahteva da im se posvetim ceo, što svakako ne znači da će ispasti na kraju dobro. Mislim da sam još u godinama kada treba da učim – kaže Marić.