Bio jednom socijalizam

Gledah, onomad, u pariskom bioskopu najnoviji film režisera Kena Louča „Žao nam je što smo vas propustili” (Sorry We Missed You) Nakon projekcije filma u sali – grobna tišina. Sigurno zarad žestoke poruke filma prosto sam se zalepio za ne baš udobnu plišanu fotelju i ne mrdam. Odjavna špica glumaca u filmu leno klizi filmskim platnom, a svetlo u sali je već upaljeno. Ali, niko da ustane iz fotelje. Tajac. Muk. A kako i ja da ustaneš kad je radnja filma o tome kako kapitalizam bezdušno eksploatiše engleskog čoveka, kako mu truli svakodnevni život i natenane mu uništava porodicu.

Rad bez ikakvog radnog ugovora. Što će reći, samo ogromne radne obaveze, a bez ikakvih elementarnih prava. Nemaš, eto, pravo ni da budeš bolestan. U protivnom, izgubićeš i to jada od posla kojeg imaš.

Prošle su decenije otkako je kapitalizam mučki i u „sačekuši” upucao socijalizam. Ubio ga je iz automatske puške sa prigušivačem. Dakle, nije se čulo ništa. Samo se socijalizam stropoštao i –izdahnuo. Ne znam kada je kapitalizam tačno doneo odluku da se obračuna za ostacima socijalističkog društva. Ono što znam jeste da je najprije došao glave socijalizmu u Rusiji, a onda je stigao red i na nas.

Nije uopšte daleko od pameti da se iza svega što se desilo toj nesretnoj zemlji Jugoslaviji nalazi  upravo on – kapitalizam. On, koji je u stalnoj potrazi i hajci za zemljama jeftinih ruku. Kapitalizam koji je spreman da izdašno finansira ratove svugde i u svakoj zemlji u kojoj namiriše veliki profit. Nekadašnju SFRJ, svojevremeno poštovanu i uvažavanu zemlju u svetu, rasparčao je nemilosrdno napravivši od njenih maleckih republika samostalne države koje su dušu dale za eksploatisanje.

Ovih dana svedoci smo prave pravcate utrke da se „Folksvagen” odluči da u nekoj od zemalja bivše Jugoslavije napravi svoju novu fabriku. Srbija je u toj bici za „Folksvagen”  iznenada dobila konkurenta u Hrvatskoj. A Hrvatska, naravno, nudi ono što Srbija nije kadra. Nudi luku na Jadranu koja bi „Folksvagenu” omogućila brzi  i lakši transport automobila i automobilskih delova.

Ono što Hrvatska ne može ponuditi i u čemu vidno zaostaje za Srbijom jeste – cena radne snage. Ne vjerujemo da će radnik u Hrvatskoj, koja je uz to i članica Evropske unije, pristati da ceo mesec dirinči u „Folksvagenovoj” tvornici za 300–400 evra. Jer, u Hrvatskoj prosečna neto plata iznosi 838 evra. Ko bi onda radio u toj fabrici ? Za ova radna mesta najvjerovatnije bi se javili iskusni radnici iz bivše „Zastave”, to jest iz Srbije, a po onoj da je bolje i sigurnih trista i još nešto evra, nego vasceli dan sediti kod kuće, blamirajući se pred sopstvenom decom koja vide da im otac ne radi.

Na konkurse „Folksvagena” u Hrvatskoj javila bi se i radna snaga iz BiH, budući da i ona vapi za kakvim-takvim poslom da se preživi. Međutim, i BiH se upustila u trku da dobije ovaj „posao stoleća”. Poslala je i pismo njemačkim zvaničnicima sa svojom ponudom. Još nam je u svežem sećanju da su iz pogona TAS-a u Vogošći, kod Sarajeva, izlazile popularne „bube”,, „golfovi”, „džete”. Dakle, konkurišemo s ponudom jedni drugima, a kapitalizam ništa drugo i ne čeka, uvek spreman da maksimalno iskoristi i zloupotrebi taj vapaj za poslom nemoćnog i obezvređenog čoveka –  „« da preživi”.

Samo nam nešto nije jasno. Da li bi (i na koji način ?) sefovi nemačkog „Folksvagena ” uspeli da ostvare onaj poznati kvalitet njihovih vozila placajući radnike tako mizerno? „Fijat 500 L” bio bi znatno kvalitetniji kada bismo bili bolje plaćeni, izjaviše ovih dana za medije radnici sa fabričke trake u Kragujevcu.

Kako god okreneš, sve se na kraju svede na onu poznatu „koliko para, toliko muzike”.

Profesor sociologije i diplomirani žurnalista

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista